Prosvetni glasnik

652

НАУКА И НАСТАВА I

са својим зетом и угоди да опет владају заједно. Али кад виде да му и најприсниЈИ пријатељи кују завере, оде да преда своме зету град на Златној капијн, приреди му гозбу и позва га да седе заједно. Светина на пољу, мислећи да се на гозби нешто кује противу Палеолога, гракну п упусти се у иступе противу приврженика Кантакузпнових. Сутрадан овај пзјави зету, да је већ и себи и Богу тежак, па мисли да .је већ време да се са овог бурпог света уклони у манастпр. У царској палати дакле, оп скиде императорска одличја и обуче мантију, и као калуђер ЈоасаФ оде у манастпр Мангалије близу Впзантпје. Његовим трагом оде и његова жена царица Ирина у манастир светеМарте, као кадуђерица Евгенија. У то време умре и цар Душан, па се међу Србима изродише жестоке буне. Симон (Синшпа), царев брат н намесник у Акарнанији, претендујући да је на њему Царство, повуче собом силнј властелу и баци угарак раздора. ЦарУрош (Огдесид) бранећи, наравно, своја права од оца, завојшти противу стрпца. Царица Јелена, подозревајућн и на сина и на девера, нрикушт неку силу и заузе неке вароши, па оста њима да влада немешајући се у распре између сина и његовог стрица. Сплнија властела отера са управе слабију, заузе вароши, сваки у свом домашају, па неки иристаше уз Синншу, други уз цара, помажући му не лично као своме владаоцу, него просто као другу и савезнику са мало војске, коју су му слали. Трећи опет нису ни једног вермали, него одвојивши се у више целпна, прикупио је сваки неку снагу, па је радио у своју корист, мотрећи на ток догађаја, да се јачем прндружи. Од Грка, којп су могли да се српским распрама, као што се Срби грчкима користили, п да поврате одузето, само се деспот НићиФор иосле смрти Преалимпа, намесника у Тесалпји, досети да потражи очевину. Он отплови из Еноса у Тесалију и отрже без по муке Акарнапију, која је једва чекала да се извуче из вртлога страстп српскпх великаша. А да би се у будуће од Срба обезбедно, НпћнФор отера своју жену, па испроси Душанову свастпку. Најзнатшф властеда и управитељи вароши Мигдоније, који се за живота Душановог пе смедоше живн показати, сада се отворено побуннше, и позваше цара Матеја да му њпхове вароши предаду, па да му буду нодручни. Онн су то одавно смерали и били су се тајао договорпли са његовим оцем, коме су указали особиту наклоност, кад је био у Србији. Ћесар и заиоведник Драме, Војхна, јави императору Матеју да је све што је требало, готово, и да ће њиховом друштву задобити и серешког управитеља, те ће

му варош са грдним благом и самом царицом Јеленом предати; само је молио да император дође што пре н ђ,а одреди рок доласку. Император Матеја, пливајућп у радости, обећа српској господи да ће их наградитп достојио њихове ревности, и да ће кроз трндесет дана доћп, јер пре се није могла скуиити војска, нити са истока доћи Орханова у помоћ. Али Турци дођоше, па незнајућп противу кога су дошли, не хтедоше да чекају на рок, а пмператор Матеја, морајућп да им попустн, јави ћесару Војхнп да се мора кренути пре рока. Војхна не беше у Драми, па кад чу да је император Матеја дошао, а он се придружи војсци, коју цар Урош беше послао мајци, п оде у Серез у намерп, да се ту споразуме са осталим завереницпма, како ће се држати тсм ирилпком. Император Матеја приближи се Серезу, а варвари, мало марећи за уговоре, ударе у пљачку и без зазора опустоше сав предео. Император Матеја узалуд се трудио да докаже Турцима, да то није непријатељска земља. Остала војска, која оста са императором и војиодом, угледа случајно српску војску, која је ишла у Серез са Војхном, и нанаде је. Император, немогући је задржати, ступп и сам у борбу. Срби такође груиуше на варваре п Грке, и пре него што се могоше ухватити у коштац, српска стрела обори у чарци турскога зановедпика, те међу њиховим редовима завлада јак неред и комешање. ИмиератОр у часу поставн другога зановедника Турцима, и сам улети у прве редове борбе. Својом руком ои уби три српска војннка и обустави њихову навалу. Србп опда почеше се повлачити оближњем Серезу, јер их је пало двојином више него Турака. Али кад Србп стадоше одсгупати, Турци нагоше бежатп, а Србп, смотрнвшп да нз забуне беже и да су се у очајању борили, не отрпе да пусте Турке да нобегну здравн п читавп, него се поврате и нокушају да им пробију редове. Император, окружен турскпм заповедницима, мораде опет делити мегдан са двојицом од Срба. На послетку се Срби опет повуку у Серез, а Турци са пмператором побегоше хитно и безобзарце; али сутрадаи, угледавши своје другове, који се с плена враћаху, водећи гомилу заробљеника, помислнше да су то Срби, па ударе у тако бегство, да се један преко другога ломио. Војхна и војска у Серезу ни сањали иису о овом догађају ; император је жалио што му се војска тако без разлога трза, и упињао се да је зауставн и поведе противу једне гомилице Срба, који се беху скупили из околних варошица и иотерали те варваре у бегству, али нико није хтео да га чује; сваки је једино пмао у виду да се бегством спасе.