Prosvetni glasnik

780

КРИТИКА II ВПБЛИОГРАФИЈА

другнх, рекао му је љутпто пок. Ђ. Даничић, да се он мане писања Српске Исторпје; брби ће сама своју нсторпју напнсати. Тај случај спомнњег. Флоринскн у некрологу пок. Данпчпћу. I. — „Г. Срећковићу чини се, даја нпсам схватпо Душана", — вели г. Флорпнскн, па продужава овако: »И ево га где он развпја сној правп и нравнлан поглед на основаоца српскога дарсгва. По његовом мишљењу Душан је био човек геппјална ума, нзванредпог талента за војну н дипломатску радњу; он је прекрасно схватао сувремени му полптички положај балканскога полуострва нЕвроне; нпје учинио никакве днпдоматске погрешке и вазда је постојано корачао к поуздано смишљеноме задатку т. ј. да сруши Впзантинско,па да га заменп словенскпм дарством. Душан је, по г. Срећковићу, био убеђењем пронпклн заступник словепства и православља; он је лепо опажао опасност, 1 ) која је балканском полуострву претнла с две стране : од латинсссога запада и од Турака, и вешто је борбу водпо и с једним и с другпм противником. Турака се Душан нијебојао; 2 ) удвлрао им се ннје никада; и с њихове стране нпкада није налазпо какве сметње к освојењу Царпграда, и годнне 1355. он је, у нстпнн, бпо на нуту к знаменитој пресгониди источнога царства, и би њоме за цело завладао, да то не пометоше унутрашњп непрпјатељи(?) и издајппцн(?). Царство је Душаново обухватало скоро цело балканско полуострво; у то суцарсгво улазиле и Босна н Бугарска. Ио својим моралним својствима, Душан је био најидеалнијп, најнлеменитијн човек. Ни сенке лукавства није било у њему : правду је ценио више свега, а увек је тежно на правпчност. Тако Душана опнсује г. Срећковић. Читалац ће схватити најпоеле, да мени овде није

Критика прве књпге моје историје српскога народа, од г. Флоринског пре његова познанства са кликом „ узајамног хваљења" од 1885. 3 ) године. ... „У данашње време тешког положаја, иережшаемаго раздробленнтми грапама српскога народа, необично јако осећа се потреба у српској књижевности целокуане и научне историје свега српскога народа. Таква псторија не само да је неопходна, него се може и написатп због издања доста знатног материјала". Даље казује, да је г. Иречек написао Историју Бугарске, а сада «по чувењу" пишо и Срнску: Ћ чу, и среди Сербов наконецг нашелсја человјек, котори рјешилсја взјагсја за ето дјело. Труд г. И. Срећковића (I к.) представља начало иолноп исторш еербекаго народа.... Прва књига исторнје срнскога народа представља круаное јавленге у српској књижевности и не молсе бити осгављена без иажње словенских историка". 1 и 2 ) Упоредите те две реченице. 3 ) Крит. г. Фдор. на I књигу штампана је у „Н. Оп. Б.« 1885. Бројеви: 22, 28 и 25.

до спора са српским академикои, пошто се нас двоЈНца налазлмо направцчма са свнм супротним". Кад је овакав мој правац, чнтаоци ће разумети какав је његов правац, супротан моме правцу. Он је ппсао јужнословенску, а ја сам писао сраску нсторију. Даље велн г. Флоринскп: „Ја се старам, да објективно и свестрано ироучим сраску и у опште југословенску иеторију, а мој иошговани колега аише аанегирике или (гито јејош деликатније) иатриотскц историју срискога народа. Различити су задаци наши, различита су средства и методи наше радне. У таквим ириликама, може ли биги међу нама каквога год ученога разговора" ? Исповест за псповест! И ја се старам, да објектнвно и свеетрано проучпм и напншем српску исторпју. Још је Васоп рекао: „Ј^ез Шеез §оауегпеМ 1е топс1е." Г. Флор. вели: „разлпчнн су пашн задаци, средства и методи наше радње." То може бпти, алн су иозната факта радње цара Душана. На основу једиих и истоветних Факата моји су закључци друкчнјп, а његови су опет друкчпји! Он има намеру и задатак, да напише псторију југословенску, а моја је намера и задатак, да нашшем сраску историју. Он велп да шше објективно, што и ја за себе тврднм. Да је моје дело „ алагијат" његовог дела, моји би закључци бпли истоветни са његовима. 0 плагијату, дакле, не може бнти нп речп. За потврду ове моје реченпце ево доказа. Он каже: « Правда захтева реИи, да се г. Срећковпћ и самостално слухсио венецианским дчкументима " но издању Јан. ШаФарика. Мило ми је, што се г Флорннски заннма српском исторпјом. Још би ми било мплије, да је остао на впспји научне критнке; али ми је жао, што је подлегао утпцају „клике за узајамно хваљење " п на место крнтнке иаписао недостојну самога себе грдњу. Ја нећу ићн његовим трагом. И једно и друго хоћу да докажем. II. .Критика прве књиге моје историје српскога народа од г. Флоринског после његова познанства са кликом „ узајамног хваљења и од год. 1883. Ево како 1888. тумачи он прву своју критику: „Моја, — вели — критпка на нрву књпгу, наппсана Је тоном умереним и спокојним; у њој се пнсцу ништа оштро нитн пориче, нити осуђује, као пгго је то чинила према књизи његовој „ наиболЂе " научна српска крптика на пр. пером познатога српског научника, арх. Ил. Гуварца. Но од уздржљнвостн и умерености тона, до похвале, врло је далеко. Мени се допала мисао г. Срећковића — да ће наиисати потпуну критичку историју српскога народа, показао сам познате његове заслуге у српској књижевности и назиао сам један део његоие књиге (посебна историја српских жупанија) до неке мере љубоаитним и самооталним — ето свега, што се у мојој рецензији могло писцу учннити у неколико пријатним. Вв обхцемЂ же л охарактеризовалг первиб томђ его исторш сербскаго народа, какЂ