Prosvetni glasnik

814

жалост, то се догађа непрестано. Место да их диже где их нема, свештенство отвара^ школе тамо, где већ постоје државне или општинске, једипо у намери, да истисне и министарство просвете и земство с тог благородног поља м да само завлада читавпм рејоном народног образоваља. И ако нетолеранција није у духу православл,а, код руске народне вероисиовести, борба против светскнх школа потврђује само онај Факат, да духовна власт не трпи на сваком пољу, где јој је могућно, мешање светске, па ма то био посао, који се не тиче никаквих догмата, као народно образовање. Радећи тако, свештенство често више шкоди самој ствари, него што јој помаже. Од многих жа шсних примера, навешћемо један најновији, — из ког ће читаоци најбоље видети ову незгоду од поделе сеоских основних школа. Петроградском „Новом Времену® 1 ) пишу из тихвинског ујезда ово: „У нас има 1,038 села и заселака са 96.000 душа. На толико насељење има свега 36 земских I п 4 минастарске узорне школе т. ј. једна на 26 села, са 2,500 становника. Пошто таки скроман број школа не одговара потреби краја, многа деца не могу да походе школу и остају неписмена целог века. На жалост, узимајући у обзир мала средства, којима располаже земство, није се надати, да ће се број школа склро повећати. На помоћ земству јавило се црквепо браство св. СоФпје, које отвара у новгородској губернији парохијске школе. Помоћу браства постадоше још 7 парохијски и око 20 слоб. сељачких, тако да у овај мах у ујезду има око 70 школа. Требало би само, да се парохијске школе дижу тамо, где нема земских, нначе постају неспоразуми, као н. пр. у деревској волости. Ту, у једном засеоку, који има око 20 домова, постоји већ од неколико година земска школа. Деце у њему, као и у околним селима, накупило се таман толико, колико треба за^једну школу. У почетку ове године упоредо с том школом отворише и парохијску. Да не остане празна (јер сва деца беху ученици земске школе) и да се не рече, да посгојч само на хартији, почеше мамити у њу ђаке нз земске школе, наговарајући с-ељаке, да их дају у нову школу, јер ће пређашња бити, бајаги, затворена. Сељаци се пожурише и преместише их у нову. Стара остаде пуста, а парохијска напунн се. Разуме се, да је то морала запазити земска управа п објавпти сељацима, како је глас о затварању старе школе лажан, н да је земство не мисли затворити. Међу тим гласови о затварању проносе се непрестано међу сељацима, који не знају сад гата да раде: или да 1 дају децу у земску или у црквену школу. Тим на') »Новое Времл,* бр. 5899, (1 август 1892).

чином на пољу народне просвете јавило се ненормалпа конкуренција са две стране, и ако су обадзе позване да служе једном и истом светом послу." Таки и подобни им у последње време врло чести случајеви, коче ход делу пародног образовања у Русији, паралишу рад земства и поткопавају ауторитет свештенства. Кад узмемо на ум, да у том истом ујезду има стотина села, којима би требале школе п која их немају, и да свештенство не отвара у њима, већ у засеоцима, којн имају своју школу и који је не требају — онда је то неопростив грех; кад се сетимо даље, да у земској школи учи децу спреман учитељ и да ће их у црквеној обучавати за тај посао непозван човек — онда сваки пријатељ народне просвете у Русији не може а да не види у таком раду елеменат лакомисленог рушења оног дела, ком баш та црквена школа хоће да служи. То је корак у назад, а не у напред. По нашем мишљењу, закону, који би ставио све сеоске основне школе у Русији под једну врховну управу и забранио дизање нових тамо, где старе постоје, а нове нису потребне, народно образовање у Русији било би врло захвално. * * * Руски учитељ — руски мученик! Ко зна из ближе руску књижевност и ко се зећа разних учитсљских типова, што их верно нацрташе друго — и треће — степени руски приповедачи — мораће тако узвикпути заједно с руском журналистиком. Само сеоски учитељи министарских гпкола имају пристојну плату и пенсију по годинама службе, сви остали (поједина земства, као изузетке, могли бисмо избројити на прсте с једне руке) служе за ништаву плату од 8 —20 рубаља месечно, необезбеђени ничим цод старе дане, спремни, да на крају живота, кад изда снага у дугом, теретном раду , узму просјачку торбу на раме или да умру од глади. О јадном положају тих мученика заговорила је поново руска штампа, подстакнута једним догађајем, који је затресао нз дубине душе сваког интелигентног човека у Русији. У августу о. г. „Волжск. В4дом.» донеше један жалостан иекролог. Бивша учитељица земске женске приправничке школе, А. В. Хваткова, отровала се сумпорачама. Покојница је прослужила као учитељица осамнаест пуних година т. ј. посветила је већи део живота једном од најтежих позива човечанске делатности. На једанпут сад, благодарећи нечијој милости, изгуби службу, изгуби циљ свог живота, а и за ново место одлучило је земство, да јој изда пенсију од четири рубље месечно. Четири рубље за 18 год. службе! Јадница, видевши, да је