Prosvetni glasnik

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА

817

у оделу и обући — око 9000 т. ј. од 1 3.000 ученика било је 12.000 болесно. Да помогне злу, општина је издала 5000 руб. на доручке систематски гладној дсцн и отворила четири сквера на једној новој улици. Трошак око издржавања 281 гаколе изнео је 562,000 руб. Осим тога, општина је издала за 8 недељних пшола (6 муш. и 2 жен.1 на 4.200 руб. и две бесплатне читаонице у спомен Пушкина 6000 руб.; даље је издала на обуку у запатима деце сиротих становшша и као помоћ женсккм проФесијоалним школама — 14.00 руб. Овега 613,000 руб. (око два милиона динара) т. ј. 7 процената опште суме обичних расхода општинске самоуправе трошено је на школе. Друге пшолске године општина отвара 10 нових школа. Несрећа је само у том, што Петроград има мало грађанских школа (свега 8, под "управом мин. пр.), у којима би свршени ученици основне школе могли продужмти своје образовање. Кад узмемо, да је ове године свршило течај у општинским школама 2,494 ученика н да 8 грађ. школа могу примити само десети део оних, који би желели, да се даље образују — онда ћемо увидети сву несразмерност у којој стоји број основних школа према броју грађанских. »Девет десетина, пише п ВЂ стникђ Европн« лишено је сваке могућности да добије потпуно народно образовање, па деца морају још од 12 год. да са свим прекрате учење, ако им се родитељи не упну из петних жила, да их метну у гимназију. Па и тако, због оскудице, не могу да сврше, излазе из нижих разреда, без сваке користи по себе, а често богме и са штетом Оа свим би друкчије било, кад би деца од 12 годипа могла продужитц учење до 15. и 16., и изашла из грађанске школе са заокругљеннм, у извесним предметима, образовањем. То би подигло у народним масама нивб образованости, и онда не би било оног прекида међу културом народа и културом интелигенције, који постоји данас у Русији.« 1 ) * * * На жалост тај прекид, што спомиње пошт. журнал, начинио је у току година читав јаз, чптаву провалију између иарода и интелигенције. Ова је створила читаву образовану касту, а народ остао већином у тами са својим предањима и празноверицама. Навешћемо три случаја, која пре неколико месеца прођоше кроз сву руску штампу и подстакоше по ново некоје журнале, да покрену гштање о бржем ширењу иросвете у народ. У казанском окружном суду судили су недавно 1 ) »В^стникђ Европн. 4 год. 27. св. 8. иросветни гласник 1892.

две групе сељака. Прва група (пет сељака казанске губерније) осуђена је за то, што је ископала из гроба мртваца, који је пре четири године био укопан, пренела га на други крај села и закопа^а га у риту. Они нису могли никако да појме, да за таку ствар неко може бити осуђен. „Та он је мртав и као такав ништа не осећа, рекоше на суду, а ми смо тим користили селу, јер сутра дан, пошто га избацисмо из раке, поче падати киша.« На суду се показало, да су они испунили вољу села, које је дуго већало о узроцима суше, и на послетку одлучило, да Бог не шаље кишу због тога, што су пре четири године сахранили у гробље пијанца. Кад га ископаше и пренеше у рит, небо посла кишу. У другом случају осуђена су три брата сељака из једног села спаског ујезда, који су такође због суше изрили из гробља давно сахрањеног пијанца, извезли га ван села, и спалили на гломачи. За њих је то била тако обична ствар, да су после тог свечаног акта са гаравим рукама отишли у оближњу крчму, и тамо причали целу ствар месном чиновнику, а на улици сестри спаљеног сељака. У истом суду осуђени су на 12 год. тешке робије сељаци, отац и син, за убиство суседове шестогодишње девојчице. Син је патио од неке болести; неко му је рекао да ће се излечити, ако поједе човечје срце. У намерп, да помогне сину, отац је заклао суседово детенце, а син му ишчупао срце и појео га. — * * * После таких сцена, како је пријатно одахнути на овом примеру, што га наводи у 34. бр. »Смоленског Весника," г, Ровипски. Из њега се најбоље види, како књига благотворно утиче на руско село; он иам улива наду, да ће она временом уншптити у свима селима опширне царевине не само зверске трагове празноверице, већ да ће скрхати и онај бич, који шиба од векова руског сељака; удавити ону гују, која му пије крв и мозак — да ће иокоренити пијанство. У сичевском ујезду смоленске губерније, пише Ровински, има село Тјулено (Тголено). Становници му (међу њима 125 душа мушког пола), до недавна времена беху врло бедни. Писмених међу њима беше свега неколико људи. У селу царовало пијанство и чоред делимичних пијанчена, село би приређивало грандијозне сеоске пијанке. Најгадније сцене виђаху се ту по улицама, честе туче у празничне дане беху обична појава — грубост тјуленских сељака уђе у пословицу. Сада село Тјулено пружа посматраоцу са свим противну слику, и ту радикалну измену учини утицај књиге.

105