Prosvetni glasnik

15

жавом у име свога младолотног сина (око 800), сдала своје војводе у Медију, Јерменију, Сирпју, да тамо прогаире и утврде власг асирску. У вероватном пореклу ове принцеве из Вавилоеије лежаће и оно причање даје Семирамида владала и Вавилоном и да га Јв украсила дивним зградама и баштама. в. Друга асирска царевина (900?—600?) § 37. Нова држава. — За временом снаге и величине државне под Тиглат-палесаром I, брзо је дошло доба асирског опадања. (1100?—900?). Освојене области су се једна за другом нагдо осл.обађале, и већ је унук овог великог освајача владао веома смањеном Асиријом. Ово време немоћи државне трајало је око два столећа (код грчких писада: ироиаст државна под Сарданапалом?); после кога наста опет нагло снажење п ширење нове асирске државе. И већ под Тиглат-Палесаром II (745 — 727) дошла је Асприја до старпх својих граница; по освојењу Вавилоније п Медпје, он се обрте ка Сприји, где се умеша у међусобице тамошњих племена, те Дамаштанску државу униппи, Израиљ опустоши, а из обе одведе силно робље; Јудејце и феничанске градове подврже данку. § 38. Саргоновићи. Пред овом опасношћу спрски се народп почеше обраћатп за помоћ Мисиру, којим су тада вдадали етиоиски краљеви (§ 22). Ово бп узрок новим нападима асирским на Спрпју. Основалац нове династије асирске, војвода Саргон (Сарукин 721 — 705) нападе на државу Израиљску, освоји јој престоницу Самарију, а краља (Осију) с великим бројем парода одведе у ропство и населп по Медијп. Тако пропаде на свагда северна државица јеврејска, Израиљ (721); Јудеја пак оста и даље вазална и трибутарна, тражећи и даље тајно помоћи у Мисираца. И можда би већ сада дошло до сукоба Асираца с Мисирцима. да немирп на нсточном крају асирске државе не одазваше Саргона, који новим ратовима и новим победама утврди своју власт иад земљама од Персиског Затона и Ирана до Средоземног Мора и реке Халиса. Сјајну освојачку владавину Саргонову прекинудо је убиство извршено над њим у његовој красној палати (Дур-Сарукин у Корзабаду). По смрти његовој поновише се догађаји ранијих времена: буне на свима странама велике асирске државе. Његов син и последнпк Сенахериб (705—681) мораде најпре угушити неколико устанакапоХалдеји и Медији, па се онда упути на Јудеју, чији краљ (Језекија)беше склопио савез с мисирско-етиопским Фараоном (Тахарка), и опседе Јерусалим. Ну када војска етнопска пође Јеврејима у помоћ, Сенахерпб напусти Јерусалим, па се упути Миспрцима на сусрет и продре у саму Делту. До

борбе ппак не дође; на сву прилику је каква болештина сатрла војску асирску, те се Сенахериб скоро сам врати у Нинпву. Остатак своје владавине провео је иешто у угушивању буна на разнпм странама своје државе, нарочито у Халдеји, где је Вавплон опленио и скоро разрушио, а нешто у подизању многих дворова п храмова, нарочито у престоппци Ниннви (развадине код села Кујунџика), који својом величпном превазилазе све асирске грађевине. Ади што није могао учинити Сенахернб, извршио је његов син Асархадон (681—667): овај продре у Мисир, надбп Етнопљане, чијп краљ (Тахарка) побеже чак у Етиопију, а мисирскп се градови предадоше освојптељу. Оставив и даље у Миспру његове домаће кнежеве, покорне сада асирском краљу, а по градовима асирске посаде, Асархадон се вратп у Асирију, пун плена и победних троФеја (божјпх дикова), да њима украси дворове п храмове које поче подизати. Вдаг према својим поданпцпма, мидостив према побеђенима, Асархадончнни ваљдаједини изузетак међу суровим и крвожедним владарима асирским. — Његов син и посдедник, Асурбанииал (667 — 626) био је последњи ведики вдадар асирски. Имајући у себи све врлине и пороке свога народа, које су га учиниле и великим и страшним, Асурбанипад је прошнрио своју државу до граница, до којих никад дотле није додазила. Његова дуга вдадавина је непрекидан нп& ратова: да угушп устаничке покушаје покорених народа или да своју државу прошпри. Два пут је продирао у Мисир, долазио до његових најјужнијих граница, иленио га и робио као и друге земље које је походио, да их умири иди освоји. Пошто је покорио још и Арабију, извршио је ууедињење свих семитских народа у једну државу. Асурбанинад је био најсилнији владар онога времена; преко Лидије, чији му се вдадар (Гигес) покоравао, његова је моћ допирала до Егејскога Мора. § 39. Пропаст Асирије (606 ?). — Ну од овог времена највеће снаге и ведичине асирске државе, једва да је протекло двадесет година до њеве пропасти. Главни су узроци овоме: а) крајња исцрпеност народна, усдед многих ратова; б) ведика раширеност државна за малени народ асирски; и в) напади номадских Скита, који са севера нагрнуше у Азију. Слабост државна бида је тодика, да да су се, како се чини, још за живота Асурбанипалова неки удаљени крајеви (Мисир, § 23.) издвојиди из асирске заједнице, и да он није ни покушавао да их поврати. А одмах по његовој смрти два вазада асирска побуне две најглавније и најближе