Prosvetni glasnik

НОВИ УЏБЕН11ЦЦ аА ОПШТУ ИСТОРИЈУ

Братст&о јс имало својј скупштину, веће, где ! су долазиие старешине родова те заступали интересе својих зајсдница. На том већу бирали су старешипу братства или оне целине васа — села, који се звао ЧвОНИК. Братства су имала своја гробља, своје религијске светковине, при којпма је жртвовао чеопик. Братство је такође имало право адопције, право освете и заштите и т. д., готово све оно, што одликује Фратрије код осталих народа. Из развијенога братства постаје друго, треће, четврто, и т д. Најпосле се створи једна целина из више братстава, и више села, онда постаје алеме, а место где племе обигава, зове се жупа. Племе је на тај начин проширена Фратрија. Овакво једно словенско племе одликује: 1. Властит.1 област — жупа или кнежина и име племена. 2. Иарочити дијалекат, којим се овако једно племе служи. 3. Право да бира себи старешину, жупана, и да их свечано уводп у дужност. 4. Право да збаци жупана и војсковођу, ако ие штите интересе племена. 5. Заједничке верскс свечаности и верски обреди и уредбе. 6. Заједничко племенско в^ће (или скупштина), на коме су суделовали поглавари, чеоницп — старешине братстава, и расирављали ствари јавно, у присуству и осталих чланова племена, који су, како се чини по византијским писцима, имали прдво упадати и суделовати у дебати. 0 друштвеном уређењу код старих Словена нека је за овај пут довољно. Из овога што је до сад речено јасно се види да је и код Словена, у ово доба, владала крвна организација, а неполитичка система уређења. Личност је овде крвљу — сродничком љубављу-—везана за задругу, братство и племе, а никако за неку територију; задружни облик или гентилна органцзација вла.дала је у друштвеном уређењу код старих Словена. Да видимо како су даље изложена историјска Факта у овом уџбенику. На страни 214. вели, да су Словени своје мртве већином спаљивали, што не стоји. Они су их истина спаљивали, али и сахрањивали у земљу и воду. Писац нигде не помиње словенски обичај тризну. Одмах за овим настаје сеоба словенских племеиа. 0 тој сеобн врло је псвршно говорено, а о сеоби јужних словенских племена, као и о правцнма сеобе, вели само две три речи. За овим говори о стаништима, која заузе који словенски народ. После овога одмах се прелази на Морављане, који образоваше своју државу око половине IX века,

а не помиње нигде први покушај образовања словенске државе, т. ј. не помиње Самову државу, која је постала прве половине VII века. Говорећи о Морављанима, врло нејасно излаже образовање моравске државе, као што му је и причање о раду Растислављеву врло кратко свега три четири реда. Одмах за овим говори се о Ћирилу и Методију, првим словенским апостолима. Одмах имам да напоменем, да је аутор врло кратик у причању живота и младости слов. апостола до почетка њихног рада на словенској књизи. Међутим прича ствари, за које славистика данас није сигурна. Тако на стр. 216. аутор узима као сасвим истинити Факт, да су Константин и Методпје на свом путу Хазарима на Херсону Тауриском нашли Псллтир и Јеванђеље на словенском језину. Па даље вели: да је он те нњиге аонео собом у отаџбину и усавршио их. Ово вели само легенда. Али и дапас наука словенска сумња у то, и ниједап озбиљан научар не сматра то као истину, већ се вазда резервише при том питању. Тако на пр. чувени проФесор на клзанском универзитету Н. А. Осокин, у својој Историји средњих векова (том. I стр. 349./, вели о томе ово: »Може бити, како вели житије Ћирила, да су они тамо нашли покушај превода — одломке из Јеванђеља и Псалтира писане некаквим словенским словима. По последњим Константин могао је се боље упознати са руским језиком. При повратку, могли су наићи на, словенска насеља, где су им на слов. језику проповедаш. Ово је било 863. г. Добивши нову мисионарску поруку, браћа су се решила пре свега саставити словенску азбуку. Овај посао предузео је Константин. Старе »черте и резе", којима су, вероватно, били написани одломци Јеванђеља и Псалтира, нађена на Херсону — ове словенске руне — Константин је упростио и сасгавио глагољицу, названу таку по томе што јој је значење било „глаголати Словенима закон божји и човечји." — Ово пише Рус, па вели „може бити, вероватно", а не узима као ствар извесну. Исто тако нетачно је на стр. 217., где се вели, како су словенски апостоли 868. год. отишли у Рим ипапа тада постави Методија за архијепископа, а Константин се покалуђерио и умро 14. Фебруара 869. год. Методије тада није постао архијепископом, већ кад је по други пут дошао у Рим из Коцељеве државе и на молбу Коцеља, папа је поставио Методија за архијепископа (870. год.) Моравске и Паноније. Даље аутор, говорећи о Светопуку. ништа не говори о његовом понашању према Методију и његовим ученицима, о стању православне цркве за 54*