Prosvetni glasnik

ШК0.1СКИ ЛЕТОПИС

отвори у Цариграду дуваиџиниду. У исто врсме иађе се са својим земљаком и иознаником, Куртишагом из Призрена, који му да 1.000 белих турских меџедија, те Сима предузме још већу радњу с дуваном. За тим се удружи са својим земљаком Димитријем Младеновићем и Грком Анастасом. Радња им је врло добро напредовала. За кратко време Сима одужи све Дугове и стече доста велико имање. Док се бавио у Цариграду умре му у Бризрену жена и ћерка. Сима се одмах реши, да се више не жени и доведе свога сина Манојла н да га у грчку школу У Цариграду. 1846. године Сима се преселп из Цариграда у 1'усију, у варош Одесу, где отвори Фабрику дувана, а додније се пресели у Кијево. Имао је Фабрику дувава и у Курску; радња му је свуда ишла да не може боље бити. Сима је био веома побожан човек. Његово је бављење у Русији од великога значаја за просвету његове отаџбине. Видећи Сима: како се диже и нанредује народна просвета у Русији, све је чинио, што се чинити могло, да подигне и унапреди лросвету у своме народу. Ретка је задужбина или просветни завод у Симиној отаџбини, да нема ма какав његов дарак. 1856. године послао је дарове црквама у косовском Вилајету у вредности од 1000 рубаља. 1862. године купио је кућу за лризренску основну школу у вредности 300 златиих турсклх ллра. 1864. године Сима је дошао из Русије у своје место рођења и том нриликом донео многе дарове дрквама и школама у својој отаџбини и свима силама радио, да се што влше умножанају учитељске снаге л подиже народна лросвета. Године 1866. умре Симлн снн Манојло. То је бло велики удар за Слму, јер останб без лгде икога свога.Изгубив сина, Сима, после три године, напусти радњу и стално се настани у Призрену. Остатак свога живота Сима искључиво носвети иросвети срискога народа. Симино бистро око увидсло је да је његовлм сународнидима веома потребан један духовни завод —• Богословија — где ће се спремати народлп свештеници л учитељи. За то лреда српској лравославној црквено-школској општиниу Нризрену 5000 дук. цес., да кули место и подигне зграду за Богословију. У исто време изабере неколико питомаца и пошље их на страну о своме трошку, да се спремају за наставнике Богословије. Ово је знаменпт тренутак у културној историји српскога народа у нространој Отоманској Империји!.... Тада је ударен камен темељац иросветном заводу, који, ево већ 25 година, светли српскоме народу!... До 1. октобра 1871. године лрллремало се све што је иотребно за духовни завод, а тога дана

отлочнс ској рад, који л данас нродужава у здравље Његовога Величанства Султана и опште задовољство српскога народа. Сима је потрошио око осплвања Прлзренске Богословије 12.000 дук. цес.; он је пазио Богосло вију као своје чедо, за које је све залагао; он није био само њен добротвор, него и душа њена!... Године 1875. Сима оде у Београд и тамо останс до 1881., кад се опет врати у своје место рођења. Иред полазак за Призрен, Сима нанише тестаменат, по коме оставља све своје имање на просветне сврхе српскога народа у Отоманској Империји, а врховно поглаварство ловери царско-руском носланству у Београду. 1882, године, лрве недеље великога поста, Слма је био на служби Божјој и причесгио се. Чнм јс изашао из цркве, удари га капља у леву руку л ногу, од које после неколико дана, 24. Фебруара 1882. године, умре. Иренесен је у породичну гробницу, код манастира Св. Марка, коју је сам за живота снремио. 1882. године Симино је тело покрила цриа земља, али ће његов дух и добра дела остати док је Срба!... Кад је наменио цело своје имање народној просвети, често би говорио: „Еј, Симо, Симо, доклен ћеш да живиш л једеш сиротињску наФаку ?!..." „Игуманов је бло човек омаЛен, лица румена као ружица а косе, лод старост, беле као белл слег" (Милићевић). Сима је био веома уважена личност у своме народу. За његова живота ни један се важнији посао није у народу свршио без његова знања и одобрења; био је веома лредузимљив; сва су му предузећа сјајно успевала; био је носилац: „Таковског крста III степена", „Данлловог крста' IV степена", члан „Срлског Ученог Друштва" и почаснл грађанли града Петрограда. О знаменитом Симином делу, оснивању Богословије у Призрену, забележио је .ПризренЂ", лист који је излазло у Призрену на српскоме и турскоме језлку ово : „Један честит и побожан Христлјанлн, — Сима А. Игуманов, — који је више година у Стамболу и у Одеси (у Русији) са дуваном трговао, понгго му је смрт и једпног сина немилостиво скосила, вратио се лрошасте године овамо, да године старости у месту свога рођења — Иризрену, проживл. Па сазнавшл велику нужду овдашњи Хрлстлјана у једној добро уређеној школи. а увидивши, како се наш честнти Валија и сви овдашњи царски чиновници жпво за просвету народа брину и заузимају; он је из своји новаца, које је кроз 35 година собственим трудом и знојем тргујући на страни спечалио, поклонио овдагањој христијанској обгатини нет хпљада цес. дуката, да начини једно добро