Prosvetni glasnik

338

РАДЊА ГЛАВБОГА ПРОСВЕТНОГА САВЕ'ГА

морао све то налустити и задовољити се само са Хумом те хитати да одбије с јужне сгране своје државе Кантакузена и Османлије, које дозва у помоћ Кантакузен. 6. Г. аутор међу одметнике дара Уроша убраја и мајку му Јелену. А то не стоји. 7. Врло је занимљиво што г. аутор на страни 36. тврди да је Марко Краљевић оставио после себе три сина: Андрију, Иваниша и Д.иитра. То до данас нико није знао до г. Убавкића. 0 томе ништа не зна чак ни народна традиција, која је пронашла краљу Вукашину брата Гојка. А г. писац ваљда је мислио и иа Гојка кад набраја на стр. 34. међу великашима заоставпшм после Душана Вукашина и браИу му. 8. Кнез Лазар нигда није био господар Срома а још мање да га је Душан иоставио да управља Мачвом, Београдом и Сремом (стр. 37). 9. На страни 37. вели се да је Лазар носле 1371. узео Нши, Ново Брдо и Врањску Област, које је Вукашин држао. Ове земље краљ Вукашнн ни.је нигда држао. 10. На стр. 61. вели се да се Коча каистан презивао ПетронгЉ. Овомо великом јунаку не зна се ирезиме тачно. Али ако се хоће да стави онда је боље мстути онако како је у „Поменику" разабрао г. М. Милићевић, а то је АнђслковиК. Коча исто тако није ухваћсн код Нореча но више Иореча уз Дунав. 11. Она битка, која је .била иред мишарским бојем 1806. није била код Пецке, но на другом месту. Осим ових иогрешака има и других. Али има и сиорних питања, која није требало' уносити у уџбеник за основну школу као што су питања о сродству између Лов. Оливера н Душана. За тим питање да ли је Бугарска била васална Душану, па питање о сабору у Пећи и избору Лазара за цара. Исто тако чудновато је да г. иисац још није начпсто са смрћу цара Уроша. Нарочито није било места у уџбеиику за основну школу оним редовима на стр. 35. где се говори како нски људи данас иишу да Вукашин није убио цара Уроша. Полемичним стварима у опште није место у ма ком уџбенику, а најмање у уџбенику за основне школе. Са горе иоменутих разлога не могу ареиоручити књигу г. М. УбавкиКа као иодссан уџбеник за основне школе јер не одговара ономс што ее тражи од једног уџбеника. III Пајносле да прегледамо и уџбеник г. Мих. ЈовиКа. И овај уџбеннк ннје без недостатака и мана. И оп има извесних мана, које сам сноменуо за горња два. Тако за иоједина места н обласги у чланку ирвом стр. 7. важи оно исто, што сам горе напоменуо. • >а тим налази се неколико места где су по^енуте поједнне .шчности, о којима раније ништа није речено. •!а тим ц он зове Кочу ПетровиДем, и он вели да је битка 1806. год. била код Пецке нтд. Али у овој књизи нема оних замашних грешака против историјо као у Убавкићевој нити оне онпшрности као код Јокс. Марковпћа. Све ове ситне мане прн првом прештамнавању даду се лако поправити. Али овај уџбеник надмаша горња два овим својим добрим странама:

1. По обиму и унетој историјској грађи најкраћи је од досадашњих уџбенпка, јер од 125 страна текста отпада на питања, слике и прегледе преко 45 страна, те тако остаје текста 80 страна, таман колико је потребно, по мом мишљењу, за основне школе — ни сувишно, ни мало. 2. Што је расноред врло прнкладно распоређен према програму српске историје за IV разред основинх школа. Писац се не упушта у детаљнија описиван.а без интереса и живости. 3. Што је при свакој партији нисац унео на крају нитања, која олакшавају деци учење предмета, а то је особина п француских уџбеника за елементарну наставу, нарочито за народну Историју. 4. Што је на крају старе п нове Историје преглед раније пређеннх лекција, који служи као неки резиме. Ово је такође особина Француских уџбеника за основну и средњу наставу. Ово је новина, коју је г. Јовић унео у нашу основну наставу са овим уџбеннком. 5. Овај се уџбеник одликује од остала два и тимо што је снабдевен и сликама, а слике много олакшавају и наставп и иамћењу. Дете везује оно што чита за слнку и тако боље утуви оно што ирочита. Слика често много више каже но н најбољи опис или најживље нриповедање. 6. Поред горњога међу лепе особине овог уџбеника долази чистота, гиикоет и лакост језика, кратке и јасне реченице, лак стил и леио иричање дога/јаја. А ово је нарочнто потробно за један историјски уџбеник у нашој основној школи. Још би само желели да је и техничпа израда књиге боља, хартија бољег квалнтета н слике да су јасније. Осим тога ова књига г. Мих. Јовића најбоље одговара наставном нлану за српску историју, који је прописан 1. Фебруара 1892. год. ПБр. 1302. Нарочито су задовољени захтеви тачке друге и треће номенутог наставног нлана. (Просв. Зборник од 1895. год. стр. 864.)

Према свему изложеном од иоменуте три књиге као најаодеснији уџбеник Историје Срба за основну школу могу преаоручити књижицу Мих. ЈовиКа: „ Сриека историја са сликама (шеснаесто издање 1897.). А и као ревизор основннх школа увндео сам да је најбољи успех онде био, где су се деца служила овом књигом. Гл. Просв. Савету у ирилогу под -|. -||. • ј|;. враћам послате мн књиге на ре®еровање. 12. маја 1898. год. у Београду. Миленко Ј5уки1.еви1. проФ. П. б. гим. По саслушању реа>ерата Савет је одлучио, да се као уџбеник за основну школу усвоји Историја Срба од Мих. Јовића с тнм да г. Јовић догађаје из најновије историје само региструје без субјективних мотивација. РеФеренту је у име хонорара одређено шееет (60) динара.