Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

195

забавишта рано уочавају друштвени живот, који чиии битну и основну дрту данашаега времена. Васпитање деце у иородици , и ако личи на васнитање у забавишту, оиет ни из далека није једнако с васпитањеи у забавишту. Забавиште поред женске учитељске шкоде је практично васпнтаае н за одрасду женску младеж. Оно је најбоља теоријско-ирактична школа, ■ у којој женскиње добива потребну спрему и као будуИа мати за свој позив, п као буду&а васиитачица за љубазно и разумно иоступапс с децом^ Забавиште треба да је и гакола за будуће дадиље (боне), те на тај начин да се мало по мало створе домаћем васпитању иомоИнице, које су често до сада довођене са стране , и да се да пршшка даровитим девојкама, да себи нађу иоштене зарадс. ну ако треба с успехом да се одговорн горњем тражењу, које се простире и на впше женске и девојачке шкоде, онда је нужно , да те школе имају поред себе и забавиште и добру забавиљу. Добра је пак забавиља она, која располаже „детињским" духом, кадрим да разуме дечји живот; која има стрпљења, а пунаиљубави и благости. што све привлачи децу, п која има , практичиу окретност према малој децн". Али, ии саме ове особине нису никако довољне за добру забавиљу. Она мора познавати и битне, основне законе телесног и духовног развитка дечјега као и средства и циљеве самога васпитања; мора бити окретна у разговору о природним предметима и сликама, вешта да своје питомце упућује нарочито у иевању по слуху. Лутеров стих, који важи за учитеље, важи још више за забавиље: „Забавиљу, која не зна певати, нећу давидим!" Међу средствима заваспитање у забавишту ипак је најважније говор. Јер, као што каже Аристотело, духовни живот дечји, пробуђен музиком, свирањем и певањем, може постати потпуно слободннм једино посредством говора. Сем описивања биљака, животиња и других предмета, којп се морају износити деци да их непосредно посматрају, и мртвих природних и вештачких предмета и ирииоветком се надахњује живот, који узбуђује машту дечју. Велики песник Гетс захвалан је својој матери за своју .ведрпну душевну" и своју „ вољу за гатањсм". Забавиља која не уме да приповеда као мати Гетеова, тако детињски, лепо и тако пластички, да се чудновато и природно слива и једну иоетски нстиниту целину, а својим појединостима да живо креће дух дечји, неће за се задобити срца малишана. И у најсрећнијем случају таква ће забавиља само „механичким бубансм " положити осиову неприродном брбљању. А никад неће плодно подстицати: свест о стварности, мишљење, осећање и вољу, дакле целокуини духовни живот човеков који сад постаје. (НАСТАВИЋЕ СЕ)