Prosvetni glasnik

188

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

тропско дел.о. У томе сеоцу Младен је живео и онда кад је оно бесплатно заступао Стеванова ода у иарниди са Исаком Еврејином због оне дажне менице. А где се то догађа не зна се. Исто тако не зна се зашто то Младен чини: да ли помаже Стеванова оца као Србина или у опште човека? Да ли је том приликом Младен показао ванредно или бар неко велико пожртвовање за потиштене, па да је заиста било вредно саопштити читаоцима тај догађај из Младенова живота? Можда писац што је био и сам адвокат даје особиту вредност адвокатским услугама, макар оне биле и ситнице, само кад су бесплатне. Ето то је било највеће Младеново залагање за народ! Заиста вредно спомена! На овом месту може пажљивији читалац запитати: од куда Младен зна адвокатски посао кад се за то није спремао? Али на такво питање могло би се у име Атанацковића одмах овако одговорити: Ни Милованов се Љубомир није спремао за васнитача па је ипак онако дивно васпитао Светозара и Драгињу. То је сасвим могућно али само у извесним романима. * * * ■ На Карловачком сабору 1848 године искупили се Срби из многих крајева, и знамо зашто. Али питање је шта ће тамо Младен. Карловачки сабор имао је чисто политички карактер, и извесну улогу на том сабору могли су имати само они Срби који су и дотле били осведочени политички борци. А знамо ли ми да је Младен пре тога где год бранио српску ствар од већег значаја? До сада се Младен није одушевљавао никаквим политичким идеалима српским, нигде није страдао као Србин — нити се зна његово политичко гледиште онога времена. Па опет зато писац вели да је Младен одвео оне Сремце из Ииваре на Карловачки сабор, и да је доцниЈе за време борбе био неки мали вођн. Ако бисмо запитали да ли је то природно и могућно што Младен ради, ми бисмо можда од кога бранитеља Атанацковића добили све онакве одговоре какве је некад Видаковић давао Вуку, бранећи свога Љубомира из Јелисеума. Зато није ни нотребно подвргавати каквој анализи све Младенове авантуре које је починио овај јунак до краја свога живота. Место тога споменућу нешто из живота једног споредног дица које ,је писац удостојио да с Младеном погине по свима правилима романтике. То срећно лице звало се Иван. Кад су њега и Младена извели пред преки суд а потом на губилиште он је показао толико неког „галгенхумора" да је по свему изгледало да није био при чистој свести. Иван се пред очигледном смрти толико шали и смеје што би се тешко очекивало и од каквог много бољег јунака који је пре тога у више прилика показао извесну одважност. Ми се не бунимо кад се у народној песми прича како се Стари Вујадин не боји смрти, јер су позната пре тога јунаштва Старог Вујадина. Али по својој јуначкој прошлости Иван ни