Prosvetni glasnik

НАУКА Н НАСТАВА

191

Ако нашу белетристику после времена Бранкова и Његошева назовемо новијом онда се може рећи, да је она у Атанацковићу добила свога Видаковића који се од првога раздиковате по оним општим особинама по којима се разликују писци 19 века од оних из 18 века. Јер се у делима ова наша два списатеља внде само оне разлике које доноси време, култура и оншти развитак; у томе Атанацковић није показао неку своју личну вредност већу од Милованове. Напротив љихова белетрисгика но уметничкој странн има више сличности него разлике. Па и садржина њихових дела веома је слична: у обојице нека врста тендециозне дидактике и романтике у патриотском смислу. Истина они обрађиваху различне предмете, али то је било према сувремену укусу публике. У времену Милованову тражила се романтика с предметом из средаевековне прошлости. А кад је почео писати Атанацковић тада је опет био као сувремен захтев да се у роману обрађују догађаји сувремена ж.ивота на известан романтички начин. Па дакле и Два идола не беху никакав Атанацковићев проналазак таквог романа већ дело израђено према новом литерарном захтеву. Али како се такав рад жељно очекивао, то је Два идола у очима публике био не само оглед новог романа већ и савршен успех Атанацковићев у тој врсти литерарног рада. То је учинило да критика нрошлог века у Атанацковићу нађе потпуног уметника, упоређујући га с Бранком. А да је то било погрешно схватање ми смо се о томе већ неколико пута уверили прегледајући рад Атанацковићев и Милованов. И ако одбијемо оно због чега су у прошлом веку високо ценили Атанацковића, а то се мора учинити, онда излази, према свему до сада реченом, да је Атанацковић у нашој белетристици прошлог века показао исти успех као и Милован. А то значи да та два писца беху једнаке духовне способности; то потврђује и њихова биограФија. Милован је добио образовање у 18. веку када је у Угарској у школама владао латински .језик и псевдокласична теорија о песништву; а о какво.ј стварној разлици између поезије и белетристике није могло бити ни помена. Његова прва лектира без сумње била су дела наше старе књижевности и нобожна дела 18 в. на славено-сербском језику; за тим латински и грчки списи према ранијем схватању тих књижевности. У немачкој књижевности био је самоук. Кад је он почео писати тада још нико није био дао тачно мишљење о српском књижевном језику и књижевности. У оно доба и стање науке не само у Угарској всћ и у свој Германији није било ни издалека онако какво је било за време образовања Атанацковића. Еао најбољи извор за српску прошлост Миловану је могла послужити некритична Историја Рајићева или српски летописи, чија је садржина често иста као и у народном предању. Ето, такве су у главном биле просветне и књижевне прилике за време образовања Милованова и првих дана његовог књижевног рада. А има излесног разлога поменути да је Милован био и сиромашан човек.