Prosvetni glasnik

717

који постоје између корена и коеФицијената једначине, и изгледа да је осумњичио већину теорема, које образују оишту теорију једначина. Фрања Вијст (рођен 1540 у Фонтнеј-у у Поату, умро у Паризу 1603 г.) одао се врло рано страсно изучавању математике. Обдарен духовитошћу и врдо ретком памећу, он створи модерну Адгебру. Пре њега математичари извршиваху операдије само са ци#реним бројевима; једино непозната иди аени степени беху представљапи скраћењима иди знацима. Онерације не вршаху са самим знацима и кад су се њима сдужили, на име производ двеју количина означених писменима представљаху неким трећим писменом. , Појмљивоје да овако скучено и несавршено стање не састављаше алгебарску науку наших дана, чија моћ и почива на комбинацијама самих знакова међу собом, које допуњују умовање очигдедних истина и доводе чудноватим путем до жељених резултата," (Сћа81е, 1ш1он'е '(Јез теШоДез §-ео111е1гЈ(Јиез). Вијет је, представљајући писменима све количнне како непознате тако и познате, створио ову науку симбола и показао како се са њима врше све операције, које се дотле извршиваху само са цифреним бројевима, Одмах се осетила корист од тога метода, помоћу кога се, на прнмер, у једној једначини непозната количина, ослобођена и изједначена са познатим количинама, одређивала и долазило до резултата извршивши само означене радње са познатим кодичинама.') Вијет се исто тако први бавио решавањем бројних једначина свију степена. Он је учио да треба извршити на једначинама, ма да се не знају њихови корени, најпростије трансФормације: додати иди одузети исти број сваком корену, помножити иди поделити све корене истим бројем, осдободити једначину њена другога члана, и т. д. Он је открио растављање полинома једначине на чинитеље првога степена и добијање чинитеља у Функцији корена. „Пошто је попунио анадитичку методу Платонову иронадаском Алгебре, Вијет је имао сдаву да уведе ово чудновато средство у науци о простору и да упути Геометре, граФичком конструкцијом једначина II

Ј ) Вијет је удотребљавао у алгебарским рачунима само велика писмена; уиотребу малих иисмена распростро је Тома Хариот (1568—1621 г.), који је створио и знаке неједнакости »> <,: и 11о Орби Теркану уиотреба. знакова и нриписује се Рудолфу (1522 г.), као и знак <( за кореиовање; знак >, = « прииада Роберту Рекорду (1557 г.). Тачка као знак множења и две тачке као знак деобе јесу Дајбнидови знаци. Разломачка црта налази се код Деонарда Пижанина. Знак »Х ж припада Ухтреду (1631 г.); Мишел Штифел изгледа да је први иамеђу писмена изостављао знак множења, пишући аТз место аХћ или а. 1з. Знак »оо^ употребиоје Валис да нредстави бескрајно велики број. Еод 1'имљана овај знак је представљао обнчно хиљаду, али израз хиљада означавао је кад и кад врло велики број. Заграде је употребио Алберт Жирар. Најзад употреба разломака у изложитељу припада Стевеиу (1548—1620) а проширио ју је Декарт. Валис је увео у Алгебри нотацију негативних изложитеља.