Prosvetni glasnik

72

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

књиге од речи до речи слажу с поменутим делима, шго Г. Јаичић није ни могао споменути, а то су: на стр. 15 и 16—13 редова, на стр. 62 и 63—30 р., на стр. 06 и 97—35'/ 2 Р-> н а стр. 98 и 99—1 стр. и 1 р., на стр. 119 и 120—37'/, р., на стр. 124—26 р., на стр. 127 и 128—16 р., на стр. 139 и 140—24 р., на стр. 147—12 р., на стр. 156 и 157—26 р., на стр. 163—16 р. и на стр. 209 и 210—21 ред. По тачном рачуну, дакле, има свега 6 (шест) страна и 28 редова, што с напред поменутих 9 страна и 19 редова чини свега 16 (шеснаест) страна и то већином ситнога текста. Када се узме у обзир да моја кљига има преко 213 страна, јесам ли ја имао право што сам казао: да моја књига има врдо мало текста од речи до речи употребљенога од понекога писца? Ну, ни све ме ово зар пред оштрим судом неће моћи извинити? Онда да кажем још коју у одбрану својега рада. Као што се из критике види, Г. Јанчић доводн у сумњу и оригиналност мојега рада на распореду историјскога материјала. Међутим, ја сам историјски материјал тако оригинално распоредио и по времену и по обиму, да се такав распоред не налази ни у једној Историји Средњега Века, а најмање у предавањима Г. Прокића. Ја сам се постарао да распоред историјскога материјала удесим према програму за Општу Историју, који је претресен у Главном Просветном Савету и штампан у Просветном Гласнику. Своју, пак, Опигту Историју радим има већ равно осам година и до сада сам штампао Историју Источних Народа, Историју старих Грка и Историју Средњега Века, на којој стоји да је четврта књига; јер сам увидео да. поред Ловчевићеве Историје, још није велика потреба за Историјом старих Гимљана, па је нисам ни радио, а она би носила трећи број. Из овога се јасно види, поред осталога, како је погрешно мишљење Г. Јанчића: да сам ја за кратко време пружио и четврту своју књигу на историјском пољу. Поред, опет, оригиналности у распореду, мој је рад оригиналан и у обради, а да има понешто узето од речи до речи од појединих нисаца, ја сам то у предговору и казао. Треба само моју књигу лепо разгледати, па ће се видети: како сам ја описивао догађаје, како сам их везивао, како сам им набрајао узроке и последице, како сам уједно обрађивао Историју српску, бугарску и византијску итд., па ће се одмах увидети колико сам ја био оригиналан и да ја с оваким својим радом могу изићи светла образа и пред најоштрији суд. Та, шта је мени требала оволика одбрана? Зар читаоци не виде да сам просто могао рећи: ја сам своју Историју израдио, разуме се, ао различним иисцима, које није за гиколску књигу ни аотребно набрајати, а наиоменуо сам да сам се и од речи ДО речи служио аонеким иисцима. Л. Зрни!..