Prosvetni glasnik

414

Извосно је, да су нонајлакше за деду и најзаннмљивије мале приче из живота њихова или животињскога (басне). Наставник ваља да зна којих има у Читанци и кад ће коју узети. Онда ће је испричати колико може лепше, као да се истина тај догађај десио, па ће тражити од деце да је понове. Ово причање може бити много опширније од онога у Читанци, али је незгодно да оно уноси и нових ствари, које деца после у Читанци неће наћи. Оно може само да живље изнесе оно што је тамо. Причање је пак живо онда, кад се приближује догађају, кад се деци чини да оно што се десило или дешава гледају својим очима. Овако иластично иричање је дар, који нема свак. Али се наставник у опште, а особито учитељ нижих разреда, мора трудити, да овом вештином овлада колико може више. Л.епо причање осваја и мами и оно је учитељу најбољи помоћник не само код читања него и у другим предметима. Кад учитељ лепо исприча, онда ће не само бити живља слика у души дечјој о самоме догађају у дотичној причи и деци више прионути за срце, него ће им бити лакше и да га испричају. Испричаће увек најпре бољи па онда слабији и најпосле најслабији ученици. Грешке, у говору дечјем учитељ ваља да исправља благо, не ружећи оно што је дете научило у кући својој. Увек ће само казати: лепше је овако и овако. Онда долази читање. У старијим разредима могу одмах читати деца. А овде, у нижима, особито у почетку, боље је, да најпре напред прочита учитељ онако и оиом брзином како жели да ученици читају; а ученици ће пазити и пратити сваку реч. Та брзина мора бити само толика, да деца могу видети свако слово у слогу који се чита. С тога је, због слабих ученика, боље, да оно буде лакше и развученије но што би могло бити кад бисмо се обзирали на најбоље ученике; а стаје се само код знакова за застајање. 1 Код сваке реченице, која се прочита,

преко овога и не знају, пошто се у овом разреду учи само до 100. У тој невољи учитељи обично броје .дистове, али је то веома заметио и иезгодно. 1 У своме Раду у 1 разредуја сам вилге говорио о овоме. Овде да наведем само један иример, који тамо нисам поменуо. Године 1879, као последње мога учитељевања, позове ме г. Др. II. трговад из „гла.вне чаршије" а даиашње Дубровачке улице у Београду да му спремам сииа за гимназију. — Онај мади, вели, што је код Вас у дрвом разреду, боље чита од њега, па се бојим неће га нримити.... Ја се примим, одем кући н одмах позовем сина његовог да члта. Док је читао ствари, којима је знао садржину, било је и Боже помози. Али се ипак опажало да не шчитава него чита напамет, јер је читаве речи преметао, те једне читао пре но што долазе на ред у Читанци а друге после. Но кад му дадох да чита нешто ново' то беше страшно. Скоро ниједне речи у реченици не читаше правилио, без грешака