Prosvetni glasnik

380

ТГРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

митивно веровање не само што је неизбежио него је оно и потробно. С тога и по неко чудо, понека натприродност у овом предмету нећо ништа шкодити. Сад овако, а кад дете порасте, кад размисди „казаће му се само." Само једно ваља запамтити и настојавати да се изведе, а то је: да се омладина не ириморава да верује, да се са сдободнога мишљења о ономе што им се учини немогућно ни у ком сдучају не кажњавају. 1 У остадом права религија и није никад бида ствар разума и мишљења него ствар срца и осећања. С тога ваља подстицати децу, да осећају зависност од онога што је највише н да га воде; а разуму оставити, нек расправља поједине ребусе о ономе што је невидљиво и надчудно како му је год воља. Према овоме налазим, да овај предмет ваља предавати с пуно пијетета, с нуно побожности и нажње да се сувишним објашњавањем и приближивањем разуму светиња обесвећује. Јер оно што се и може објаснити људима, не можо се објаснити деци без штете за њихов душевни развитак. А представљање овога предмета у чисто историском обдику, на натуралистичној, позитивној основи, само је проФанисање овога предмета и убијање истинске побожности. О наставном програму Није дасно одредити шта из овога предмета да се учи у ком разреду. За сваки други предмет је ово лакше. Свуда је, у сваком наставном предмету лакше наћи основе његове и поћи од њих па ићи даље и даље, докле може дохватити задатак основне наставе. Међутим овде је то тешко с тога, што за основе узимамо час љубав а час

1 Неће бити без иитереса, да овде исиричам једну анегдогу о пок. вдадиди нишком Нестору (дре проти Никоди) из оиога времена кад је он бно ректор Богословије. Једног дана на часу Догматике неки се ученик усуди да досумња у могућност зачећа Св. Богородиде без мужа. Дотични наставник, без икаквог објашњења, шчеиа »дневнпк* и иотрчи у кандедарију ректору на тужбу! На тражење његово ректор нареди да се одмах звони на излазак с часова. Звоно зазвони и наставннди излазе с часова и сви се чуде зашто је то звонило пре времена. Кад су сви допгли у канделарију, ректор им изнесе, да нх је сазвао у седниду на захтев тога и тога наставника и позове овога да ствар изнесе дрофесорском савету. II настаде страшна оптужба, која се заврши предлогом: да се дотични ученик одмах отпусти из шкоде. 8а њим говоре и други, готово у истом смислу. Изређаше се већ сви и дође ред на г. ректора. II сви упрли очи у њега, да чују шта ће он да каже. Ректор се по обичају накашље, иа, полако, с иуно такта, отпочне овако: — Е ! Није ме што рече, иего што иогоди II онда отиочне читаву придику о томе, како догмати не треба да ратују иротив здразога разума, нити онп могу ту борбу да издрже, него како ваља позивати омладину да верује, јер вера је »спасава;« а ко не верује, њему нема пом-оћи: он нек мисди како хоће. II позове наставиике, да тако и поступају. И ствар се на томе и сврши, да ученика. само оио" мену, да таква питања не потежу на часу него носле часа! Диван пример хришћааске толеранције!...