Prosvetni glasnik

390

ШОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Историја је често заборављада те друштвене циљеве васпитања, ал.и мисао, коју је бадио прво Платон све виже улази у опште знање и данас се мисао о васпитању посебних ллчности свагда спаја у нашем уму са мишљу о срећи свега друштва. То, разуме се, не значи, да треба запостављати интересе посебних личности, да њих не треба ценити ни у шта; срећа свега друштва захтева, да законите потребе свих личности, које улазе у његов састав, буду потпуно подмирене. Интереси друштва само онда добијају, кад сви таленти појединих личности добију што је могуће потпуније развићо и кад не буде угушен ни један, стварно користан по друштво, дар или каква нарочита особина. Пракгична вештина не да сс ни замислити без научнога познавања предмета њезина. Не да се без тога замислити ни педагогика, исцрпно нознавање човека и средине, у којој се он налази. Но упоредо с научним познавањем свога предмета, свака вегатина претпоставља још и технику, извесне навике и правида. Таква техничка правила, традиционе Форме зна и теорија недагогике. Но теорија се не може ограничити на мирно и ћутљиво примање утврђених Форама. Истичући из циља васпитању, из познавања средстава, која су јој при руци, теорија се васпитачева мора критички понашати према предмету и задатку васпитања, она мора истицати нове, више идеале, а њима мора тежити сваки човек. Али при истицању тих разумних циљева, тих идеала, — не говорећи о традиционим Формама, — људи нису потпуно слободни, они се не могу одвојити од утицаја прошдости и околне средине. Може се дуго говорити о теориској могућности издвајања од таквих утицаја, ну о стварној зависности од њих, историја уопште — а историја педагогике такође — сведоче и сувише јасно.

Карактер педагогике, као науке и вештине, налазећи се под утицајем сложених услова живота, оглсда се и на историји њсној. С једне стране, историја тога предмета има специјалан интерес за педагоге, упознајући их са развићем иедагошких теорија; с друго стране, она представља и оишти интерес, као део културие историје уопште, јер питање о томе, како човек васпита своју децу, нема, разуме се, ништа мањи значај, него питање о томе, како он гради своја станишта, како нрави своје одело итд. Као део културне историје јесте историја иедагогике још и зато, што објашњује, уколико је дана теорија и практика васпитања последица и нужда историских захтева и историских ломената, — објашњује, како се чак генијални новатори јављају као израз запажених потреба времена, које неодређено и -мучно разумеју и сувише многи и многи. Што је генијалнији новатор, то он потпуније и јасније изражава идеале свога времена.