Prosvetni glasnik

наукл н нлстлва

447

ма да незнатним, ипак живим и свежим пееничким извором, из ког је прн мудрој умерености умео извући светде песничке кристаде, ади нри каквој наг.тсти у раду његов би се изво]> узмутио, и кад би покушао да се помогне детаљнијом обрадом, то је често задазио у страну банадности. Још више стоји од његовог песничког значаја њогова удога у образовању народа и стпарању његовог књижевног језика. Као такав, он преставља тип сдовеначког пристадиде, „Просвећивања*. У времену онште одвратности спрам кадуђерског ашвота 70-тих година и он, као и многе друге присгадице „Просвећивања," растаје се са посматрачким животом и иде у народ да га просвоти. Ади ту и престаје сдичност између сдовеначког пристадице „Иросвећивања" и његових немачких другова: он не троши своју снагу у ненрестаним нападима на скоро несавдадљиве тв[)ђаве цркве, већ иде у народ и низом попударних издања иоучава га у свима могућим реадним предметима; он му не говори много о метаФизици — Водник је нревео само сдужбени катехизис као уџбеник, но вдадиној наруџбнни, — напротив, он се посвећује таким радовима, као шго су: писање „Упуства за бабице" и „Кувара" и, по могућству, замењује бибдијску историју општом и још радије историјом отаџбине. Он је припомогао развићу н усавршењу књижевног језика више него икопре њега. „Ми морамо скупљати речи разбацане по цедој земљи," саветовао је својим земљацима, и сам је неуморно радио нрема том савету, на тај начин имао је тако богат каиитад језика, да се у том погдеду не може мерити с њим ни један његов савременик. оа то, кад би се спремадо какво сдовеначко издање, Водник је био први, коме су се обраћади за помоћ и савет. Исто тако ревносно, као народне речи, скупљао јс и народне песме, које су ипак издане тек носде његове смрти. Ирема занимању и жељама Цојсова круга, иотпуно је разумљиво, шго је из тога друштва могао изаћи човек, који је, сдично Воднику, можда не толико неиосредним знањем језика, кодико наиротив, својим фидодошким образовањем, граматичким оштроумљем и укусом могао задахнути тежњу но само крањским писцима, већ у онштс свима словеначким за једним књижевним језиком, и могао увући их у круг свога утицаја, да на крају крајева изађе из мадене словеначке књижевности и стане у евронском ученом свету уз ведиког Добровског као његов сарадник на пољу славистике. Тај човек бно је Вартоломеј Копитар (1780—1844). Родом из.Горње Крањске, где живи најчистији и најноноснији тип Сдовенца, добио .је образовање у љубљанским шкодама. Место гувернера отворидо му је врата Цојсове куће, у којој јо 1800. године вршпо и дужносг бибдиотекара. У дому ученог енциклопедиста изучавао је језике, како старе тако и нове, да се на крају крајева посветн сасвим словенским језицима. Као приватан наставник словоначког језика писао је хрестоматију, коју на посдетку даде у штампу, не