Prosvetni glasnik

142

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

сгендије света и противречности у љему постају сва посебна њихова питања. Алн човек наидази на још једно чудо у свету, које се ,још маље слаже са егзистендијом света, него немогућност сама, а то је зло у свету. Ова друга антиномија већа је него она ирва, јер свет са пемогућностима био би немогућ, раван ничему, али свет чији би корен био зло био би иснод ничега: у првом би случају вредност света била равна нули, у другом иак она би стајала испод нуле. И ова друга антиномија изгледа и дубља и нерешљивија, .јер нити смо у стању да огласимо зло за п]»ивид, као у првом случају, нити иак можемо негирати егзистенцију света. Само онај ко постане свестан ове у нерешљивости саојој страшне антиномије, само онај ко себи може да престави оилно логично дејство зла против егзистенције света, тај ће моћи разумети зашто су у току развоја Филозофије јављали се и такви системи, који су егзисгенцију света оглашавали за прииид. или пак циљ светског развића тражили у његовом уништењу. Ми се овде не можемо упуштати у ово сасма деликатно питање; само нека нам буде допуштено да укажемо на то, да је прва врста решења, т. ј. огласити огзистенцију света за привид, немогућа из два разлога: прво што то не би управо значило решити проблем, већ га избећи и Друго што би тиме тврђена вечност зла, а пошто оно и као привид не губи од своје негативне вредности то би и сама антинамија, уместо да буде регаена, у ствари била новећана. Шта више изгледа да би се овде сасма сунротно морало да поступа, иа да се тврди дами башза го морамо да тврдимо реалитет света, јер би само у таквом свету могли да нађемо вредност зла и друго што би само реалан свет имао моћи да искорени зло из ссбе. Али исто јс тако, изгледа, невероватно и песимистичко решење Шоиенхауерово, који учи да корен злу постоји у самој битности света, да зло пада уједно са битношћу света и да се нрема томе циљ света састоји у његовом уништењу. То је конзеквентно, јер ако је збиља зло биће света, онда слествено спас од зла значи уништење зла, т. ј. уништење света, ал' то није тачно, јер такав је свет немогућ: оно што не треба да постоји исто тако је немогуће као и оно што не може да постоји. Зло мора да има извесну улогу у овоме свету, без њега свакако не би могло да постане оно што свет у своме развићу има да осгвари и у овом смислу чак и бол мора да има извесну вредност. Али о томе не можемо више. То су две, дакле, -природне антиномије, а не вештачке, н оне су нрвим мислноцима пале у очи, те отуда имамо у ранијој Филозофији система, који се директ на њих односе. Ми ћемо ове аитиномије назвати, прву логичком, а другу етичком. У односу на ирву антиномију пмамо у Грчкој Филозофији један сиетем који у ствари преставља негативно решење логичке антиномије: Елеаћани су на име из Факта противречности закључили директ на привидност егзистенције света, као