Prosvetni glasnik

450

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНПК

Хиндуски снови Л. де Лила морали су тражити природан декор у тропским и песковитим пејзажима азијскога Истока. Хередија нас проводи кроза свет, засењујући нам на сваком кораку очн сјајно и живописно егзотичним сликама. У Хесаеруеу Катила Мандеса има опис једнога снежног предела, где је егзотичност тражена, вештачка и врло оригинална: „Далеко одавде, но ипак на земљи. „Пружа се један суморан и сјајан предео, „Небо ледено, земља замрзла, море непокретно.

„Све се губи и с.лива у једноликости „Јаке беле боје, иепроменљиве, бескрајно. „Једва приметан облик у овоме пространом јединству „Од хладнога неба, бледе пустаре и лода, „Диже се на прибрежној коси старински јодан дом". Исто тако намеран, рафиниран, изврсан, али изоиачсн и нездрав, егзотнзам чини највећи део дражи Бодлеровога ЦвеКа Зла. Анри Казали, Албер Мера, Леон Дјер, Анатол Франс и још неколико других показују у својим делима исте особине и сличан укус. Има Парнас још једну заједничку црту са романтичком теоријом уметности. Светски бол , који је мучио делу једну духовну породицу романтичара, у књижевним делима као и у стварноме животу; бол који је мучио Сен-Преа, Ренеа, Збогара, Ернаниа, и њиховс сроднике из осталих књижевности европских, огледа се и у неодређеноме песимизму Бодлера и Верлена, и у неизлечимој тузи Л. де Лила, и у склањању од стварног живота у живот снова код Леона Дјера, Вил. де Лил Адама, Анриа Казалиа, и — најзад — можда у благој и резигиираној меланхолији Сили Придома, Конеа и Мандеса. И сва Поезија Парнаса одаје извесно болно осећање једне"*.мутне, дубоке и убеђене жалости. „И као што вода, локвама, пада све увек у кал, „Тако се, у кукавној доколиди, од вајкада на то судбом осуђена, „И наша млитава воља вечито колеба „Између досаде живота и страха од смртп" 1 . Често су пребацивани поезији Парнаса њена неузбудљивост, њена безличност, њен реализам; али ненраведно. Парнасовци себе нису сматрали неузбудљивима, јер су били загрејани пламом 5 г метности и одушевљењем за Лепо и Истинито. У свеопштем нестајању бића и ствари, једино уметност не подлеже смрти; њена божанствена лепота остаје нетакнута, вечна. ТеоФил Готје велича овако њену бесмртност: „Све пролази. .Моћна уметност „Једина има вечност... 1 С. Меп&е$, ЕхћогШкт.