Prosvetni glasnik

454

ДРОСВЕХНИ ГЛАСНИК

Ово јекао један мали књижевни маниФест, једна , Одбрана и Илустрација " Парнаса, који је сву своју бригу обраћао на савесност посла и техничку савршеност стихова. Нарочита се пак пажња ноклањала С1ику, који је сад постао богат, сјајан и звучан. Међу свима се Теодор де Банвил највише забављао „божанственом игром сллкова"; он се сигра ритмима, и радо жртвује целу једну мисао, цео стих, само да би нас могао изненадити лепотом и неочекиваногаћу слика. Тако се старање романтичара да усаврше лепоту стиха завршило код парнасоваца тежњом за виртуозношЛу облика. И живописне појединости, које су романтичари пронашли и усрдно их истраживали, остају предметом љубави и истраживања међу парнасовцима. Њихова дескриптивна и богата у тропским пејзажима по езија природно их је гонила колориту и живописним еФектима. Да се изрази какав било моменат у живој или мртвој природи, морао се међу свима карактеристичним детаљима, за битност тога момента, бирати управо онај који је на.јзначајнији, најживописнији. И тај значајан, тај живоиисан детаљ се јавља у пуној обилности, у свима бојама и свима преливима, у сонетима Хереди.је, као и у песмама осталих му другова. Цео спектар боја и прелива, цела шарена природа васкрсава живо и рељеФно у делу парнасоваца.

* * * Естетички аристократизам Парнаса није се створио нагло, ни сам од себе. Он се развијао лагано, дугом еволуцијом, водећи порекло од три чисто романтичка осећања: од светског бола (1е ша1 с1и 81ес1е), од потребе за осамом и избегавањем светине и од нрезирања „буржоазије". Разноврсни облици у којима су се јављала ова три осећања под упливом страсне љубави за леиим код Парнасових следбеника, допринели су да се мало по мало образу.је и створи једно ново, особито стање душевно: почело се наиме веровати да је уметник више нешто од других људи, којима је за навек ускраћено да разумеју највишу Л.епоту изражену уметностима. Живот једнога истинског уметника се никако не може помирити са грађанским моралом и са нојмовима обичнихЗљуди. Естетичко узбуђење, истраживање и задовољство у Депоме, оправдавају све код једног уметника: у томе лежи сав његов морал, сва религија, цео живот. За мало, па се морално осећање, у смислу како га ми разумемо, сасвим изгубило, а нездрава осећања и ,,надљудско" расположење захватише цео најмлађи нараштај Парнаса. На тај ее начин романтичарски иморализам. под изговором да је вишем човеку све допуштено, иретворио код Парнасоваца у неку врсту намернога аморализма, да би се само још и тиме могли одликовати од обичних грађана. Непомирљивост према свему што је буржоаско и осредње, осећа се врло јасно у целој овој поезији.