Prosvetni glasnik

394

Просветни Гласник

оГ 5иг§егу). Сваки који је са титулом В. А. примљен за 1, јрзо Гас *о је примљен и за II дегри. Обе ове титуле дају кандидату право на праксу. На титуле М. Сћ. (Ма5<:ег оГ 8иг§егу) и В. М. (Оос1ог оГ Мес1ЈсЈпе) стичу право кандидати са већ стеченим титулама В. М. и В. С., а пошто су претходно испунили извесне услове и положили извесне прописане испите. Университет у Оксфорду даје и дипломе и цертификате из следећих група, после рада од 2 године: географије, васпитних предмета, шумарства, агрикултуре, антропологије, војне историје и тактике и т. д. (свршиће ск) Д-р Д. СУБОТИЋ

ЈЕДАН „ПСИХОЛОШКИ" ЕСТЕТИЧКИ СИСТЕМ') 113 „ПРОЛОГОМЕНА ЗА ЈЕДНУ ТЕОРИЈУ ЕСТЕТИКЕ" Редови који иду биће посвећени једноме од многобројних естетичких система који се појавише после Фехнера као „експериментални", „психолошки", „социолошки", „мистични", „нормативни", „спекулативни", „етнографски", и тако даље. Циљ је њихов да покушају да покажу, на једном од најновијих дела, докле је, од прилике, дошла Естетика после њених плодних година у другој половини Деветнаестог и првим почецима Двадесетог Века. Узмимо Мојманов Сисшем због тога што је он најкарактеристичнији, што се појавио последњи, и што је он, најзад, један слаб али енергичан покушај да се нешто, из скупљеног материјала и искуства, веже, организује и уједини. Као естетичар, Ернст Мојман, познати немачки педагог и психолог, јавио се први пут још 1894 године, у Вунтовом часопису Филозофске Сшудије, са једном студијом о психологији и естетици ритма (1Јп1:ег5исћип§еп гиг Рбућо1о§1е ипс! АезЉеИк сЈез РћуШтиб, РћПоборћЈзсће бГисћеп, X, 1894). Са том студијом, он је изазвао пажњу на себе. Он је био први који је прекинуо студију ритма са гледишта нормативне Естетике, и унео једно ново становиште. То становиште, то је становиште експерименталне и психолошке Естетике које је још Фехнер започео и које је, данас, потпуно овладало не само немачком него и европском Естетиком. После те студије, он се бавио психологијом чула у неколико ') Е. Меитапп, 8уз4ет Лег АезЉеик. — \\ г 188епасћа1'1, шк1 Вј1с1ип», 121, Уег1ак уоп (јие11е и. Меуег т Ее1рг1^, 1914. Први део овога написа штампан је у Забавннку (Кр®, 1918). Ради це.шне, ш га до■осино поново. Ур.