Prosvetni glasnik

396

Просветни Гласник

Мојман изражава, „естетичко поље живота". Оно се, како се лако да извести из горње поставке, појављује у ова четири вида: делатност уметничкога стварања, продукат те делатности (уметничко дело), уживање у продукту те делатности (уметничко уживање) и, најзад, „прожимање целог нашег живота тим уметнички лепим формама" (естетичка ијји уметничка култура). То је цео проблем Естетике, и само тако је могућ један систем Естетике. Наравно, пошто се хоће систем, кроз све те проблеме мора се спровести једно гледиште, то јест: сви се ти проблеми морају подвести под један и једини принцип. — Само на таквој једној основи могу се правилно поставити и правилно решити естетички проблеми; наравно, као основа свега тога испитивања, мора се узети емпирија. Из тих разлога, Мојман налази да су спекулативна и нормативна Естетика, Естетика „одозго", биле на погрешноме путу кад су мислиле да се естетички проблеми могу логички да реше, то јест преко општих естетичких појмова. Садања Естетика мора бити предмет емпирискога истраживања; она је, управо, једно истраживање, онако исто као и свака друга наука; и чињенице су те које су њена основа. Стога, треба, прво, видети шта је уметност и шта је уметничко стварање, који је ток развића уметности, које су покретне снаге које уметника гоне на стварање, којим је психолошким законима потчињено уметничко стварање; једном речи, шта је биће уметности. Да се до такве врсте испитивања дође, естетичар не може да буде само научник. Естетичар мора да буде и уметнички предиспониран, он мора да буде уметнички пријемчив. То је друго. Треће: уметничко дело, права и висока уметност, није чисто индивидуално; ниједно право уметничко дело није чисто индивидуално. Оно је продукат двеју снага: индивидуалитета уметниковог, и уметничких стилских закона и временских, локалних, и других утицаја који могу бити предмет научне Естетике. На тај начин, задатак Естетике могао. би овако да се одреди: задатак је Естетике да емпириски испита чињенице естетичкога живота, то јест да на њих укаже, да их објасни и да нам их, из целога комплекса узрока из којих произилазе, учини схватљивим. „Као прави истраживачи", каже Мојман, „а не као ауторитативни законодавци уметнички, ми хоћемо да научимо да сазнамо естетички живот човека, и да га себи, из његових узрока и услова, учинимо разумљивим". То је задатак Естетике. Али, он треба још ближе да се одреди. То одређивање треба да се изврши стога што, поводом четири момента које смо у почетку извели, постоји подвојеност естетичара у два велика и моћна табора. Један је табор за „психолошку Естетику", други је за „објективну Естетику". „Јабука раздора" је ова: од четири наведена момента, који је тај моменат који треба да образује полазну тачку наших истраживања, који је тај који треба да води и, са кога, сви остали треба да буду посматрани и да буду правилно схваћени? Да ли та по-