Prosvetni glasnik

Грчка Култура

131

сама еуритмија, сама музика, почевши од женских имена која се на устима топе као песма славујева, па све до меканих назива варошких. Послушајте само: Јелена, Фрина, Сафа, Наузика, Атена, Леукада, Митилена, Коринт, Микена. То је сушта песма. А шта да кажемо тек о грчким причама? Има ли игде ичега нежнијег од Лединог миловања са пребелим лабудом? од борбе Титана? од Паридовог суда? од Ероса и Психе? од Афродите која се рађа из морске пене? од опсаде Троје? од Улисевог лутања? од смрти Леонидине? — Тамо су се смешили Кефиски перивоји, засађени ружом и лавориком, у којима се легле Венерине голубице; тамо је плави Егеј треперео под тихом илинском месечином; тамо, у атичким заливима, загонили се по морској површини брзи морски делфини и лаке Темистоклове једрилице. И све беше лепо, јако, отмено, вечито младо; и то све дотле док се, опадањем грађанских врлина, не упропасти за навек јелинска слобода. Али ни тада не угибе геније грчког народа, него се победнички намете и самим римским завојевачима: Сгаеаа сар1а, јегит \пс1огет саерИ. Да имам песничку фантазију Ренанову и да сам, попут њега, срећу имао да се попнем на Акропољ и упознам савршену лепоту божице Еуритмије, ја бих том божанству поднео у жртву све грехе и све заблуде данашњих коруптора укуса и апостола ружноће, који као да изгубише сваки смисао за једноставне облике и хуману суштину античке поезије и античке уметности. Уједно бих божицу Лепих Облика замолио да нас ослободи анархије у коју нас је сурвала идолатрија „новина", пренебрегавање технике и, нарочито, бежање од традиционалних облика лепога. На жалост, ја нити имам стилску вештину Ренанову, нити имам лирски полет једног Хелдерлина, да бих смео да божици „плавих очију" подигнем неку нову Молитву са Акроиоља. Овај немачки песник није се, међутим, задовољавао да се божици Атени обраћа молитвама; он је над бедом свога доба, у исто време, и нарицао. „Авај судбо клета, уздисао је тај песник, — што ме младог не покоси на обали питомог Илисоса, тамо где се јаблани сагибаху, шумећи, над златокосматим главама безбрижних девојака и над седим теменима мисаоних филозофа! Зашто и ја, као Алкибијад, нисам падао на колена пред Аспазијом „љубичастих власи", док се ова дивна Гркиња препирала о љубави са речитим ученицима божанственог Платона ? Зашто и ја, као Пракситело, нисам сабирао и у парском мермеру резао лепоту седморо девојака, да пренераженом и до суза потресеном свету откријем савршенство Венериног тела? О, нек ми се моћни бози једаред већ смилују, те ме избаве из ове ужасне тамнице и ослободе овог несносног друштва, у ком чамим као сетан, али поносан изгнаник, коме је свирепи усуд усудио да животари у кућама које не наличе Пропилејима; да слуша говорнике који Демостену нису ни налик; да чита филозофе, комедиографе и