Prosvetni glasnik

538

Просветни Гласник

Код овакве две теорије, које се очевидно разликују као два антипода, нама не остаје ништа друго него да узмемо појам воље па да га анализирамо. Шта је воља? На то питање разни писци давали су различите одговоре. Ми ћемо овде навести неколико примера, који представљају разне покушаје за дефинисање вољког феномена. Та разноликост у схватању воље помоћи ће нам да из проблема који нас интересује елиминирамо сувишак и потражимо суштину ствари. 1. Воља је способност опредељивања за рад. Сваки вољни акт има три ступња: размишљање, избор, извршење. Одлика му је слобода (Е. Боарак). 2. Воља је највиша форма људске активности. Њен акт је оригиналан и свестан (П. Жане). 3. Воља је разумна жеља. Она се не манифестује у свести нарочитим стањем, већ се сматра као опште својство свих интелектуалних и афективних стања, пошто сва психолошка стања теже да се претворе у покрет (Д. Рустан). 4. Воља није никаква нарочита душевна моћ: она је једно душевно стање, које се карактерише одређеним представама и тоновима осећања (Т. Цијен). Највећи број писаца избегава да формулише прецизну дефиницију о вољи, јер увиђа да би такав покушај био тежак. Пошто код једног појма није главна дефиниција, већ разумевање, то се сматра као целисходније да се појава воље анализира и упореди с другим душевним појавама и на тај начин истакне оно што је за њу битно. Мојман у своме делу Иншелигенција и воља анализира један вољни акт и у њему налази ове главне елементе: 1. представу о циљу који треба да се постигне; 2. одобравање тога циља од стране нашег суда; 3. свест о томе да представа о циљу и одобравање јесу довољни за извршење радње. Вунт налази да у припремању вољних радњи највећи значај имају осећања. По њему и нагони спадају у вољне појаве. Ебингхаус пак види у осећајима покрета најважнији елеменат воље. Човек -- вели он — може хтети само оно што је у представи већ извео. Лапи, на против, сматра вољу као форму интелигенције. Вољни акт је онај акт коме претходе два суда: један који одобрава избор неког цчља, и други који тај циљ оглашава могућим. „Радња је вољна онда кад је оцењена као добра и могућна". Кондијак своди вољу на жељу. Кузен одговара: „Воља побеђује жељу или од ње бива побеђена, она дакле није жеља... Моћ воље над жељом је доказ за различност њпхове природе." Најзад, кад се упореди воља са нагоном или инстинктом, разлика опет искаче на површину. Код нагонске радње — каже се — циљ коме