Prosvetni glasnik

130

Просветни Гласник

што су чинили његови противници, већ је тачно одредио прави смисао ствари. Али је сада питан.е да ли се неће и Караџићев правопис претворити у историски, ако се за сва времена задржи све онако како је Вук предложио, ако се измена његова правописа не изврши и онда када се од њега изговор удаљи. Наравио, то ће свакако бити, ако се будемо држали спољашњих знакова Вукова правописа, а не унутрашњих, форме, а ие садржине. Међутим, основна је црта Караџићева правописа да се мора строго водити рачуна о свима променама гласова које се врше у речима, и све се те промене, ако их признаје књижевни језик, морају обележити на писму. Другим речма, у правопису нашег књижевног језика морају бити обележени: и изговор речи књижевног језика и све гласовне измене у њима. У колико се књижевни језик буде мењао, у толико се мора мењати и обележавање гласова, а са њим и правопис. Само тако може наш књижевни правопис остати по духу Нараџићег,; иначе ће се он по духу све више развијати у смислу правописа Вуковах ирошивника, остајући само по облику, по спољашности, Вуковим правописом. Вук Караџић је показао велике духовне способности када је извршио примену свога фонетског правописа на целом материалу нашег језмка. Али се и он могао по негде колебати, И поред тога што у већини случајева имамо тачно утврђеи начин писања, у по некој особини имамо код њега или два начина или један којему у пракси одговарају у његовим делима по катшто два начина. То колебање, као што ћемо видсти, код њега се може разумети. Али сада, на сто година после Вукова рада, после многоструке примене његове ортографије код претставника великог броја генерација — јасније се оцртавају ти начини и показују, овако у перспективи, своје добре и лоше стране много изразитије него што је то могло бити одмах, у оно време када су били дати. Наша је дужност и према себи и према Караџићу да их покажемо, и да из материала који је сакупљен извучемо онај резултат који логички из њега истиче. Познато је да се наш књижевни правопис оснива пре свега на изговору. Оно што се у засебним речима изговара, мора бити дато на писму. То је суверени принцип нашет правописа. Наравно, он се може остварити онолико колико општа сретства наше азбуке то допуштају; у гласовне преливе код појединих гласова, у модификације извесних особина гласова које још не мењају њихову основну природу — ниједан се правопис не упушта. Те тананости изговора предмет су научних истраживања, и за практичке потребе немају значаја. За практичку употребу довољно је да се обележи орирода гласа у оним границама у којима известан глас не губи своје главне, карактерне особине; све остало не мора и не може бити обележено (исп. на пр. два н у нашем језику, једно