Prosvetni glasnik

132

Просветни Гласник

Ја сам у своме Правоаису срискохрватског језика (Београд, 1923) покушао да покажем како би се до такве уједначености, са најмање измена, могло доћи. Сем тога, сматрао сам да је потребно да се осврнем том приликом и на друге особине савременог правописа и да предложим, од свих начина писања који су у употреби, оне који најбоље одговарају духу нашег правописа и духу нашег народног и књижевног језика. Када говорим о духу нашег правописа, ја имам на уму не само основне принципе Вукова правописа, него и начин на који је он те принципе применио. Овде сам сматрао за потребно да ономе што сам изнео у Правоиису дам потребно објашњење, да би се разумеле све побуде са којих сам ово или оно предложио у поменутој књизи. Да не би било и око тога ирепирке, ја те разлоге овде износим. I Говорићу пре свега о различним случајевима у којима се пише или не пише сугласник ј у Караџићеву правопису; то је једна од најтежих и можда највише вештачки изведених особина нашега правописа. Како је Караџић решио питање о писању сугласника ј у нашем језику? Ако посматрамо изговор тога гласа, можемо рећи да је његова природа двојака: ј може бити потпуно или јако, и слабо или непотпуно Фонетски се могу врло лако одредити услови када се јавља јако, а када слабо ј. Свако ј које се находи између самогласника од којих ниједан није и — јесте јако ј ; а свако ј које се находи између самогласника од којих је бар један и — јесте слабо ј. Према томеслогови: оја, уја, еја, ајо. ају, ује, ују, еју, ејо итд. имају јако ј; слогови пак: ија, ији, уји, ијо, аји, ију оји, и сл., имају слабо ј. Особина је јакога ј у књижевном језику да се потпуно образује и потпуно чује; а особина је слабога ј да се непотпуно образује и непотпуно чује, или да се каткада и сасвим не чује. Али непотпуно или слабо ј не јавља се само тамо где се у његовој близини находи и, него и тамо где год је у нашем језику један од два самогласника који стоје једно до друго — и. Према томе, у ствари е у нашем књижевном изговору потпуно једнако: иа = ија: уи = уји; ио = ијо; иу = ију; аи = аји; ии = ији и т. д. еи = еји; Отуда имамо у различним положајима у речима у нашем језику двојако ј: адабо ј и јако ј, који би се могли јавити у нашем језику у различним облицима истих речи. На пр., код заменице мој имамо јако ј у овим облицима: мој, моја, моје, мојега, моју и т. д.; а слабо ј у облицима: моји, мојим, , мојих, мојима и т. д.