Prosvetni glasnik

136

Просветни Гласник

Гласовно је иравило нашег језика да слог ји губи своје ј у почетку речи и после самогласника; ако се пред тим и (добивеним од ји) находи и, онда се два и сажимају у дуго п ; а ако је пред и какав други самогласник, тада п прелази у ј и даје дужину вокалу који је пред њим. На пр., у заповедном начину је наставак и: - имо, -ите (води: водимо, водише, донеси: донесимо, донесите и т. д.). Од куибвати: куиујем имамо стари облик * куиуји = куиуи — куиуј, знати: знпју (3 мн.) — зап. н. * знаји = * знаи = знај, знајмо, знајте; разумети: разумеју (3 мн.) — зап. н. * разумеји = разумеј, разумејмо — разумејте и тако увек. Али када се пред наставком и находи иј, тада имамо: * ићји = *ини = ии, ипмо и сл. Одавде се види да нема разлога писати овде ј, пошто се његово писање не оправдава ни изговором ни пореклом. Али тамо где се ији находи у истим облицима у вези са ија, ије и сл., тамо се увек наново ствара облик ији. На пр, према кутија и сл., поред кутпца ствара се ново кутијица; према старија, сшарије и сл., ствара се наново старији, сшаријих и сл., т, ј. у овим се облицима одржавају два слога (под утицајем граматичке системе), без обзира на то имамо ли и испред ји или немамо. Ово изједначавање је у самом језику, и зато се оно јавило и у писању; али код ин — пимо нема разлога додавати ј, кад га у самом језику нема; нема разлога не оставити овде и: имо као знак за заповедни начин, када је код других глагола у употреби и кратко и (куии; куиише, ради: радите и т. д.) које сасвим довољно обележава те облике. У осталом, оно што се находи у самом језику, у самом изговору увек довољно обележава оно што треба да се у свести других изазове. Овако исто стоји и са случајевима када се /'& налазило у отвореном слогу или на крају речи.| Оно је давало и већ у прасловенском језику, а то је и са претходцим и или & давало даље дуго и («), у нашем језику, а ако је пред њим стајао који други самогласник, оно је прелазило у ј, а своју је дужину предавало томе самогласнику. Према томе, српски је језик примио свугде облике са и место _/& у отвореном слогу и на крају речи. Тако имамо према^ сшрнна = * стијша ~ *сшриина = сшрина: ујна (исп. старо *ујг = уј-ша = уина = ујна), шајна, Рајна, Сшбјна, и т. д.; уопство = уоијпство — убнсшво. Сеншандринац, Шумадинац Даничић тумачиовако: „Основе које се свршују на ија па им пред наставком остаје иј, од којега опет остаје само и, узимају к томе гласу још н" (Основе, стр. 342); а на стр. 311 он, наводећи облике као шумадпнскп, авлпнскп, и сл., мисли да их ваља тумачити као присвојне придеве Шумадијин -ј- ски. Нема сумње да се неки придеви од оних које је Даничић навео могу тако тумачити (исп. иоиовски, јовањски и сл. придеве у којимајеу првом делу присвојни придев иоиов, јовањ и сл.),