Prosvetni glasnik

Школска реформа у Немачкој

157

пред франкфуртским Пред-парламентом у корист бесплатне основне школе и суверенитета државе у педагошким стварима, и Устав објављен 28 марта 1849 године садржи пет-шест параграфа о школама с демократском тенденцијом. Пруска је, истина, имала затим читаву серију министара просвете веома мало либералних, поглавито Бетман-Холвега од 1858 до 1862, и Милера од 1862 до 1872, под чијим се утицајем образовала, по уско патриотској доктрини, младеж која је победила код Садове и Седана. Демократска традиција ипак се одржала, нарочито благодарећи Дистервегу и Вандеру. За време година које претходе великоме рату, ту традицију је чувала социалистичка странка, која је тражила реформу у неколико махова, а нарочито на Манхајмском Конгресу 1906 год. Демократска реформа није била, пред рат, само удаљени идеал: она је била већ започета. И збиља, у Баварској, па чак и Вестфалији, нису више постојали дечји разреди по лицејима; у Минхену, као и у Минстеру, на истим клупама основне школе седела су буржоаска и радничка деца. А нарочито су стране државе пружале либералним Немцима доказ да школска реформа није утопија. Основна школа заједничка за богаташку и сиромашну децу постојала је пре рата у Аустрији, Швајцарској, скандинавским земљама, Сједињеним Државама, где ју је Кершенштајнер видео како функционише. Што се тиче народних Университета, који сачињавају један од основних делова новог немачког школског система, немачки реформатори су њихов тип проучили у Данској, где су, благодарећи владици Грутвигу, ти Университети створени још средином XIX века. Стога можемо у опште рећи да су савремени немачки реформатори нашли сву идеологију своју код својих немачких претходника, али да су од страних држава позајмили не идеје, којих Немачка није никада била лишена, већ конкретне примере остварења реформе. Револуција од 1918 године јако је умножила редове реформатора. Школску реформу траже данас све левичарске партије, почев од комуниста, па до демократа. Њу ишчекује такође већина каставничког кадра. Највеће немачко наставничко удружење, с1ег Оеи1$сћег 1ећгегуегет (Немачко Учитељско Удружење), основано 1871, и које је 1919 бројало 117.000 чланова, почело је одскора штампати чигаву серију монографија (8сћи1[га§еп т с!ег Ке1сћ5^ег1'а$$ип<?, Берлин, 1920) које не дају места сумњи у том погледу. Пред нама је дакле један дубок покрет, који се не ограничава само на основну наставу. Чак су, на против, средњошколски наставници стали на чело покрета створивши, у почетку октобра 1919, Удружење радикалних реформатора (Випд. с1ег еп1$сШеАепеп 5сћи1гетоппег). То удружење штампа један часопис, }Ле пеие Ешећип који се назива органом радикалне школске реформе. Удру-