Prosvetni glasnik

166

Просветни Гласник

Остављамо на страну све оно што се о њиховим везама сада може лако знати из Вукове преписке, па саопштавамо оно што ће и за осветљење тих веза и за културну историју нашу бити ново. По подацима из неколиких, већином Копитаревих, актова, писаних у различитим приликама, сазнајемо ове нове појединости. Димитрије Давидовић је као ђак карловачке гимназије био из те школе искључен зато што је написао против калуђера — ваљда и против митрополита Стратимировића — сатиру у заједљивим стиховима. > Ми смо до сада држали да је писац те сатире био Сима Милутиновић, који је такође био онда неки ђак у Карловцима, и за кога сви ранији биографи његови казују да је из школе искључен због неке песме. Симин син је знао причати и ближе о чему је била та сатира, — али овако како овде наводимо казује Копитар у акту поднесеном 23 фебруара 1818. Он је ствар онда могао врло добро знати, и ми држимо да о тачности тога његова казивања не може бити сумње. Зна се да је Давидовић средњу школу — и филозофију — довршио у Кежмарку, па је онда у Пешти почео учити медицину. Једно извешће, које је полицијска дирекција у Бечу поднела Дворској Канцеларији 11 фебруара 1818, казује како се Давидовић ту у Пешти, учећи медицину, познао са Дим. Фрушићем, који је такође био медицинар. По истеку једнога рока обојица пређу у Беч да медицинске науке продуже и да градус добију. Још је у Србији т.рајало ратовање, кад медицинар Дим. Фрушић дође на мисао да се ода литерарном пословању: науми, прво, покренути српске новине и, друго, штампати и издавати и друге књиге и научна дела на српском језику. Али пошто привилегија коју је имала университетска штампарија у Пешти не бејаше још истекла, то се Фрушић мораде задовољити за прво доба само издавањем новина. Он ствар повери Давидовићу, као сво.ме познанику и пријатељу, узме га за сарадника у делу, и тако се започне њихова заједница за посао који је доцније остао на самом Давидовићу, кад је Фрушић довршио медицинске студије и као лекар отишао у свој народ. Кад год се, до сада, говорило о Новинама Српским, које су 1813 почеле излазити у Бечу, увек је Давидовић именован као главни чинилац. Фрушићу је редовно давана подређена улога. У ствари је — као што се види — Давидовић и с Новинама и са Забавником, па и с основањем властите српске штампарије у Бечу, само реалисао један по један план Фрушићев. Фрушић је, дакле, био инициатор у свима тим корисним предузећима. Без сумње је зато и Вук, који је то добро знао, обично писао: Фрушић и Давидовић... Копитар се с Давидовићем познао у Бечу годину дана пре но што ће се покренути Новине. На извршење Фрушићевих замисли он је увек имао великог и позитивног утицаја. Он јејош у јуну 1813учинио да се Новине објаве преко Бечких Оаштих Лишерарних Новина белешком: „У