Prosvetni glasnik

Оцене и Прикази

181

програм наставе српског језика у основној школи, Г. Јовановић, међу осталим умесним напоменама, сасвим оправдано указује прстом на анахронизам учења словенског читања у данашњим нашим основним школама. „Ако је — каже Г. јовановић — познавање словенских писмена у старије време због извесних разлога могло и имати свога оправдања, данас, при сасвим измењеним приликама, зацело томе више нема места". Поред методе срицања, зглашавања и нормалних речи, које су познате свима нашим учитељима, аутор упознаје читаоце и са мање познатим методама, као што су: фонетичка, феномимичка, фонографичка, и др. Подвргавајући их критици сваку понаособ, он се изјашњава за методу нормалиих речи. Питања о вежбању ученика у самосталном исказивању мисли, о испитивању круга дечјих мисли, завођењу школског реда и упознавању ученика, узета су у претрес са свом збиљом и трезвеношћу. Имајући на уму сав значај тих проблема, који напрви поглед изгледају безначајни, писац се не устеже да — кад треба — заузме одлучан став у одбрану освештаних принципа школског рада, па ма колико некима ти принципи изгледали традиционални и застарели. То је један доказ више да се ствари овде расправљају реалистички, с наслањањем на интелигентно резоновање, а не шимерички, с наслањањем на сумњиву идеологију неких ултра-модерних педаг?га. Заиста, сваки читалац који је једном радио са децом у школи, мораће се сложити са критиком коју Г. Јовановић упућује на адресу Г-ђе Монтесори и „школе рада". „Новачења Г-ђе Марије Монтесори — каже Г. Јовановић — која су без великог размишљања и критичког критериума прихваћена на Западу, морају се спотаћи о неумитну стварност дечје природе и природе школског рада. Принципи „слободног запта", „слободне радљивости" и васпитачеве пасивности, како их Монтесори проповеда, морају наићи на потпун слом при првом разредном предавању. Ови њени принципи у пракси су неизводљиви, и заједница која не би почивала на реду, представљала би једну бесловесну гомилу или разуздану руљу." На другом месту, али у истом смислу, критикујући неке методичаре који би хтели да при писменим саставима учитељ дигне руке од исправљања задатака и ученичке припреме за писмено излагање, вели даље: „Ми налазимо да би оваква „Слободна Школа" и оваква „Школа Рада", или како се још не зову сва та произвољна навачења наших дана, одвела ученике у такву моралну и интелектуалну анархију, да би се после за сузбијање њено морали употребити десетоструки напори". Највећи део књиге, више од половине њене, посвећен је обради елементарне наставе матерњег језика. Кад се има на уму да се у нижим разредима елементарне наставе заиста поставља темељ за сваку наставу, а нарочито за наставу матерњег језика, онда је ова пажња према елементарној настави разумљива. Ту се опширно излаже значај и улога очигледне наставе у учењу језика, општа припрема за читање и писање,