Prosvetni glasnik

Општи део

973

у црквеној књижевности и уметности, извршен за време деспота Стевана. — 7. Деспот Ђурађ Бранковић као бранич православља. Потпуно потпадање српских земаља под Турке и последице тога по српску цркву. — 8. Последњи Бранковићи на територији Угарске, српски народ и црква у њој. Б) Опадање Патријаршије 1. Тешко стање Патријаршије и неред на престолу њеком. 2. Мешање Охридске архиепископије у послове Пећке патријаршије. — 3. Архиепископ Јанићије, митрополит Марко, патријарх Павле. — 4. Тешке прилике за цркву и њене свештенослужиоце. Стање црквене књижевности. Штампарије. В) Обновљење редовног стања на престолу Патријаршије 1. Патријарх Макарије као обновилац цркве. —■ 2. Наследници његови: Антоније, Ђерасим, Саватије, Никанор, Јеротије, Филип. — 3. Патријарх Јован, тешко стање његовог доба и покрет за ослобођење. — 4. Пајсије патријарх као архиепископ и писац. — 5. Гаврило I и Максим. — 6. Арсеније III и рад његов на ослобођењу народа и цркве. V! разред (2 часа недељно) ЧЕТВРТИ ПЕРИОД Од великс сеобе до присаједињења Пећке патрнјаршије Цариградској (1690—1766) , ^ , , , Подела српске цркве на две јерархије А) Српска црква под непоср^дном управом Пећке патријаршије 1. Патријарх Калиник I. Атанасије I. Мојсеј. Арсеније IV и друга сеоба за време његово. Последице сеоба. Долажења Грка на престо Патријаршије. — 2. Поступно припремање Цариградске патријаршије да присаједнни себи Пећку патријаршију. Јанићије III Грк. Атанасије II, Гаврило II, Гаврило III Грк, Вићентије. Пајсије II Грк. ГаврилО IV Грк. Ћирило II. — 3. Василије Бркић, заточење и бекство његово. — 4. Калиник II Грк као оруђе преко кога ће се патријаршије сјединити. ПривиднИ разлози за то. Стварне намере Цариградског патријарха Самуила да присаједини Пећку и Охридску патрнјаршију Цариградској. Укази султама Мустафе III којима се ове цркве придодају Цариградској Ппосветни гласник, бр. 10

✓