Prosvetni glasnik

166

Просветни гласник

и Испосница настрадала, иако не много. 1813, за време Турске освете, и у Исносници завладао је страх пред мачем и огњем разбешњелих турских хорда. Милићевић у „Кнежевини Србији", на ст. 654, пише како је у Испосници чувано много старих драгоцених рукописа. Али год. 1813, кад су Турци запалили Студеницу, поменути Софроније, да би изнео живу главу, оставио је свето место на милост и немилост, а пре него што је побегао запалио је све што се запалити могло, да Турцима не падне шака. Тако пише Милићевић. Шафарик мисли да је том приликом нестао у ватри и типик Св. Саве. Њему је о томе говорио Вук који је опет чуо од неког архимандрита. Да ли је Софроније уистину улудо уништио толико хисториских споменика, или је само протурио такав глас, а склонио их на сигурно место, не можемо знати. Можда је и ово друго вероватно; народ наиме прича да је прошлог рата копано на више места у близини Пештере и у самој Пештери и да је нађено два ћупа злата и драгоцености. С друге стране и данас сељаци показују место у некој њиви у близини Испоснице где је у време Софронијевог бегства затрпано у бунар и сакривено златно и сребрно црквено посуђе још из времена Св. Саве. Наравно, највероватније је да су ово само приче попут многих других сличних прича. Свакако „много-грешни јеромонах" Софроније мора да се је убрзо вратио у Испосницу, јер је већ

I '

Испосница (поглед са североисточне стране)