Prosvetni glasnik

180

Просветни гласник

старом календару, „на дан Св. Онисима Апостола у дому родољубивог г. Григорија Возаровића Пречестнејшим Гдн. Милосавом Поповићем Протопресвитером Београдским освјашчена буде" „Нова Библиотека Сербска, које ће покровитељ верховни и приложник њиово Високородије Г. Јефрем Обреновић бити". Господар Јефрем је „с Кеа1 Епсус1оресИот основ положио" Библиотеци, која је имала више „попечитеља". А главни међу њима био је Глигорије Возаровић, „књиговезац и књигопродавац". Он је био стварни оснивач Библиотеке и први њен библиотекар. У његовом дућану Библиотека је прво била смештена, а то значи на оном месту где је сада Основна школа Краља Петра I, одмах до Саборне цркве. Тај је дућан упадао у очи по стакленим прозорима, који су били веома ретки у ондашњем Београду. Пред дућаном је висила књига, да означи да је ту књиговезница. Али књиговезачки занат је био „ван домашаја појмова" неуких београдских Турака, који су свраћали код Возаровића, мислећи да је он „вешт ђаур, који поправља покварене сатове", Неки су опет по стакленим прозорима закључивали да ту мора да буде „нека нова берберница". Први библиотекар данашње Народне библиотеке био је „редки и родољубиви Србин, који је с не малим жртвама својима много помогао напредку и процветању србске књижевности". Тако су поводом смрти Глигорија Возаровића писале „Новине Србске", а такав је он заиста и био. Књигољупце потсећају на Возаровића преко 30 његових издања. Поред „Србских стихотворенија" Гаврила Ковачевића и Николе Стаматовића, прве књиге штампане у обновљеној Србији (1832 год., 6 месеци после оснивања Библиотеке), међу Возаровићевим издањима су и целокупна дела Доеитеја Обрадовића у 10 књига. А Београђани требало би да Возаровића знају по „Возаровићевом крсту" на крају данашње Милешевске улице. Али они тај крст називају „Црвеним крстом" или „Возаревим крстом". Створено је и предање да тај крст обележава место на коме су спаљене мошти Св. Саве. Дотле су довезене Савине мошти, па је отуд постао назив Возарев крст. Све је то плод народне маште, а истина је у овоме: Возаровић је 1847 год. на својој њиви подигао крст „Богу и људма" као знак „своје христијанске побожности". „Српске новине" су тада пожелеле да се „обичај овај, на раскршћама у пољу и на среди вароши наши крстове украшене дизати, нашим људма омили". Св. Сава се не помиње. На крсту су биле иконе, али не Св. Саве, већ Св. Тројице и Св. Ђорђа, славе Возаровићеве. Све то показује да крст нема никакве везе са Св. Савом.