Prosvetni glasnik

О српским фрескама

311

насдутити, кодико је тога могло бити у иконопису на дрвету и у минијатурама. Још више је пропало предмета примењене -уметности. Кроз вековне катаклизме гмноге иаше вредноети одржале су се само пуким случајем до данас. Сачуваио је само оно што зуб времена, 1ни киша, ни ватра, нису могли да униште. Тако су нам заостале фреске, рађене у рет-ко издржљивој техници. Та наша средњевековна фреска баш у погледу те своје технике није досада довољно гаспитана. Ту се збиља осећа -потреба за сарадњом историчара уметности 'са сликарима, технолозима и хемичарима. Наша земља још нема ни рестауратораопецијалисту који би могао руковати чувањем, преношењем оштећених делова фресака са рушевина. Судећи по оним зидним сликама које баш на рушевинама пркосе киши, мразу и невремену, —■ као и по томе да се могу слободно ирати водом, чистити хлебом, а да им то ишта нашкоди, — изгледа да су оне рађене на свежем малтеру. Чак и у случајевима, где су оне биле премазиване кречом и замалтерисане, приликом чишћења остаје неоштећана фреска. Једино је Јиогуће да су извесне партије детаља, при довршавању слика, које су се већ биле осушиле, обрађене на сувој основи темпером, — мешањем боја са сиром и кречом. Дакле, није реч о чистој секо-техници, већ о мешовитој техници фреоке 1и сека. На окерној или сивкасто-зеленој основи је рађен лик, мрком и зеленом бојом су повлачене контуре, па затим су рађена тамније зелене партије сенки. Тек по том је стављен инкарнат и завршно беле бљештаве мрљице ради потенцирања нластике и контраста оветлог и тамног. При раду се ишло од тамнијих ка светлијим тоновима. Приручници, међу њима и Херменеја Диоииоија Фурнског, сведоче о оваквом принципу рада. Сјај фреске долази од мраморнога праха који се меша у гарњем слоју са кречом и песком. (У малтеру је било и кучине и животињских длака ради боље адхезије). Није утврђено да ли су зидне површине накнадно глачане, по узору старе традиције Витрувљеве, али има вероваткоће да су понекад премазиване воском. Што се тиче колористичке особине нашег зидног сликарства, оно је већ по црироди технике склоно светлијем тоналитету, али оно има једну шецифичну медитеранску црту, што је природро везује за Византију и Италију, — а то је једна врло жладна скала боја, у којој доминирају пригушени валери. Љубичаста и зелена боја не дозвољавају да до претеравог израза дође плава, жута или црвена боја. И ове последње боје су некако бледе и проиидне, никад дречеће. Насупрот томе северно сликарство ужмва у тим јаоним црвеним и плавим бојама. Вероватно има ту