Prosvetno-crkvena Dobrotvorka Draginja St. Petrović

осека одсео осе доо во скок око доскок)

Ако се држава искрено примила тако важне и тешке задаће и појима користи од религиозног васпитања, снда је њена дужност да припреми и раднике за школу, који ће, према важности и тешкоћи рада, постићи помоћу вероучења жељене резултате у унутрашњој дисциплини код омладине : карактерност, честитост и веру у добро. И није само довољно што ће држава прописати и узаконити шта ће се све учити. Она мора водити строга рачуна: како се учи и шта се постиже. Без тога све је играчка и са школом и са вероучењем.

То питање о вероучитељима постојало је још од самог почетка нашег самосталног живота. Свима је познато, да је потреба у правим, квалификованим вероучитељима за гимназије и у опште за средње школе вапијућа. Више од две трећине тих школа немају специјално припремљене људе, те се због тога веронаука у нашим школама претворила у некакво пасторче, споредан предмет, као гимнастика и краснопис. Последице од таквог стања биле су очевидне и једини лек налазио се у специјалној, солидној и савременој спреми вероучитеља. Таква спрему, веровало се, могли су млади људи добити једино у Богословском Факултету. Само он може дати држави и школи потребан број вероучитеља и специјалну спрему, коју захтева важност и тешкоћа религије, коју траже захтеви науке уопште и потребе времена. У том погледу Теолошки Факултет је, као што смо напоменули, још у то доба представљао преку и живу потребу за Цркву и Државу.

Сем тога, од увек се осећала оскудица у добром теолошко- учитељском персоналу за специјално богословске заводе— за Богословију. И сувише је мали број оних, који су свршили више богословске школе на страни. И још нешто. И с чисто теолошког гледишта није од користи и интереса за нашу националну

овожовжовхоожовжосжоо = — 108 — ООХОбХОбЖООООООО