Prosvetno-crkvena Dobrotvorka Draginja St. Petrović

одскок особе во зосковеобко

се, редовно, силан свет, махом сеоски, о Преображењу у „намастир“ на сабор. Тада су сабори били једина прилика када се удаљени знапци и пријатељи могу видети, трговци и занатлије по што год продати и купити, момчад и удаваче у колу видети и запазити се а болни и немоћни у цркви молитвом добити утеху и спасење. И старо и младо, и мушко и женско: све је у чистом, богато украшеном и свечаном руху. Ту се, као на изложби, покаже цео народ са својим здрављем, ношњом, богаством и душевним расположењем. Разумљиво је, да је, пре свега, сама лепа задужбина љубостињска, са старинским конаком и пријатним дочеком братије јако импресионирала чедну Драгињу, која је, том приликом, на јави посматрала многољудни сабор, слушала слепе гусларе, Гледала весела народна кола и игре око цркве. Тада је тек схватила и разумела шта су цркве и манастири били, Какву су услугу чинили народу и његовој будућности док оно робовасмо Турцима. Тај дан, тај дивни призор на сабору у манастиру Љубостињи Драгиња никада није могла заборавити. О њему је са пуно радости причала у свакој прилици до краја свога живота.

За оцену религиозне свести код Драгиње мора се тако исто узети у обзир и језовита успомена о бегству њенога деда и бабе из Мостара и Сарајева. још као дете, она је, свакако, често слушала од своје „нане“ о тим мучним данима, о занимљивим доживљајима и стародревној иконици Мајке Божје, која их је својом чудотворном моћи провела кроз сва искушења и у нову постојбину упутила.

Није, ракле, никакво изненађење што Драгиња, тако марљиво верски одгајена, по смрти свога друга, смишља како ће пренети свој рад и ван свога дома а да народу остави ма и мало добро дело, о своме Станојлу и себи — пријатну успомену. Као најбољи саветник за ову њену намеру био је блажене успомене Велики Јерарх

ОСЖОСУОБХОСХОСХОСУОВ | — 37 — ООХООХОСХОСХОСХОС ХО)