Prvo naučno delo o trgovini dubrovčanina Benka Kotruljića

По Котруљићу гтројак је друштвено-политички извор првобитно ропске а потоње радне зависности у друштву људекоме: једни су, вели, зависни — робови — у друштву по рођењу, дакле по самоме том факту, што их је робиња на овет донела; други до-

лазе у ропски положај по праву (де јаге сгепшшт), као што су нпр. ратни заробљеници (дакле по праву завојевања), као и сви други, који по сили друштвених закона у ропство падају; пи најзад, вели, трећи су својевољни робови (често из пропалих грађанских породица), који падају у зависност по томе, што се као невољници сами у ропство дају или продају, што

меропсима, власима и отроцима). Земље су даване у пронију (феуд) или у баштину, својину, (отуд пронијари и баштиници као п потоње турске спахије и читлук-сајбије). На пуста или опустела земљишта пуштани су сељаци насељеници (колони), који могаху имати и своје земље (купљенице, којом слободно располатаху), али за уступљено им господарство земљишта, беху дужни радити извесан број дана па недељу на господаревој земљи и давати један део у производима са уступљене им земље (половину, трећину или четвртину, пили иначе утврђене дажбине у натури: деветине, десетине итд.). Ови слободнији сељаци себри (еокаљници па владалачкој а меропси на пластеоској земљи — отуд сокаљштине и мерошшине) стојаху много више од завојеваних пили купљених себара (влафа, који се као за земљу привезани ба земљом и продаваху, наслеђиваху или поклањаху и отрока, који беху тек право робље — сужњи на земљи пу кући, којима власници њихови неограничено располатаху. Јиречек сумња да су се у себре рачунали и отроци као робље. В. расправу проф. Др. К. Јиречека о „законику срп= скога цара Стефана Душамта“ у Јагићеву Арливу ХХП. књ. стр. 211. у примедби). У току 14. века положај сељака („земљана“, ратара) у сриским земљама (Србији и Босни) знатно се већ ублажава (Душанов закопик већ наређује, да се отрок више у прћију давати не може, као и да се меропсима шреко закона ништа узети ис сме; у случају пеправде насељенику је слободно судити се, па ма то био и сам цар), а по градовима, трговима и рударским насеобинама почиње се подизати и грађански сталет, Ово поправљено стање затекли су и у главноме одржали и турски завојевачи, иначе зар би се могло и помпслити, као што вели Џетратовић, да би опи још поправљали стање хришћана — сељака! (В. Др. Б. Петратовић: „О робству“ у „Раду“ књ. ХУГ,, стр. 75.) Султан Мурат Т. делио је освојене хришћанске земље овако: трећину џамијама (вакуфска добра, у пас старе метолије), трећину султану (са сељацима бољега положаја, у нас пређе сокаљиицима) и трећиту делијама три освајању (и то за живота као проније а не паследно као баштине, давате натим великашима).