Putne beleške po staroj Srbiji 1871-1898.

70

воре оним истпм језиком којим се „Призрен“ штампа. По, после неколико дана и »Дунав“ je донео један грозан чланак против проводника и уродника „Призрена“, напомињући, да преводилац нити преводи правилно с турскога, нити пак уиотреб.ьава језнк, Kojii се говори у Призренскоы вплајету, но »разиграва си руката“ онако како су његова уверења, и како je добро но Србпју и Српство, ј ер он преводилац к није ништа друго, но срискп агент. »Кад je то изашло у „Дунаву“, Савет паша позове свои Станковића и Ставрића и показа им тај број „Дунава“, који je против њих писао, али je у исто време рекао, да он зна, да то нпје истина, и за то не треба на то ништа ни одговарати, као и то, да je уверен, да су то неки Бугарп из пакости и мржње учинили. „Према свему вндећи бугарски екзарх и сва пропаганда бугарска, да им неће испастп за руком, да Србе у Скопском санџаку побугаре, док je СаФет паша у Призрену, они најозбпљннје прегоше, не жалећи никаквих и допета најзад успеше, те СаФетпаша буде премештен, а на његово место дође највећп бугарски пријатељ, чувенп бугароФил Абдураман-паша, дотадањп шпики мутесарпФ. „Чпм je Абдураман-паша стигао у Призрен, одмах je почео да излива своју мржњу над штампаријом и уреднпцпма вилајетског листа. У то време беше раздор између Срба и неколико поцпнцаренпх, а сада погрченпх Срба, због цркве Св. Спаса, коју цинцарашп хтедоше срушпти, унпштити ту старину српску, те поднћп нову, управо срушпти Св. Спаса и подпћп нову цркву. Поводом тога Абдураман-паша донео je у >Призрену“ један чланак о тој распри, и саопштавајући тај раздор, на једном месту, где je треб ало да дође »Овдашњп Срби“ он je написао: „Овдашњп Бугарп“. Но Ставрпћ и Стаиковић преводећи с турског тај став, место да преведу како je било у турском оригиналу; „Овдапиьи Бугарн“, измените и преведоше то c'a: »Овдашњи Срби“. Видев то сутрадан, Абдураман-паша, позове их обојицу преда се у конак и почне