Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : II. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

60

Stenografske beleške

tačn-0- i jasno naglasiti na koju se vrstu mobilizacija misli. Jer, ako je namerno upotrebi jena reč mobilizacija i ako se za njom ne krije ratno stanje, onda znači da je zakonodavac hteo da ostavi vladi ili jednom režimu odrešene ruke, da u jednom momentu, kad mu štampa postane opasna, da može metnuti ruke na nju. Kad bi svi ljudi bili dobri, kad bi kod njih bila razvijena pravna svest, onda, možda, ne bi bismo morali ni da pišemo zakone, gradjani bi medjusobne odnose regulisavali kako treba. Isto tako, ako bi se pretpostavilo da su politički ljudi andjeli, da se neće, vladajući narodom, ogrešiti o gradjanska prava, onda ne bismo trebali praviti ni ovaj Ustav niti donositi političke zakone. No, stvarnost drukčije govori, i štampu treba zaštititi od političkih mobilizacija. Potrebno je, u ovom slučaju, jasno označiti da se misli na opštu mobilizaciju, koja je vezana sa ratom. Takodje treba naglasiti još i to, da će se cenzura i tada- vršiti po zakonima, koji se neminovno moraju doneti. Vi znate, gospodo, da smo imali cenzuru i da je ona zloupotrebljavana za vreme rata, i to najviše stoga, što nije bilo nijednog zakona, koji bi regulisavao način na koji se ona izvodi. Ja lično, ne bih bio za cenzuru ni u ratu, zato što mislim, da se može razgovorom i übedjivanjem sa predstavnicima štampe ■ učiniti mnogo više, nego sa izvesnim zakonskim represivnim merama. Ne bih bio za cenzuru još i stoga, što specijalno naša štampa nije učinila nikakvu štetu, nego je donela koristi državi i narodu, baš u toku ovih poslednnjih ratova. I najzad, protivu cenzure bio bih stoga, što- ona u ratu, s jedne strane može učiniti izvesne koristi, ali s -druge strane isključuje javnost od mase poslova, a to može biti od direktnih i nedoglednih šteta i za državu i za narod. U ovom članu Ustava uneta je i odredba koja čini da je smešno upotrebiti pored reči »štampe« i reč »sloboda«, a to je: da mogu biti zabranjene novine i druge štampane stvari i radi toga, ako posredno pozivaju gradjane da silom menjaju- Ustav ili zemaljske zakone, ili ako izazivaju verske ili plemenske razdore i mržnju protivu države. Ako bi ostalo -ovako kako je predloženo onda više nemamo slobodne štampe! Svaki članak, svaka ■beleška, svaka vest, samo ako govori nepovoljno o zemaljskom Ustavu, može se protumačiti kao da posredno poziva narod na nasilno menjanje Ustava; a ako govori, naročito nepovoljno, o zakonima, onda da posredno poziva narod da ih prisilno menja; ako govori nepovoljno o nekoj veri, onda se može pronaći da razvija versku mržnju, ako govori o plemenima, da razvija plemenski razdor; i ako govori nepovoljno o državnim ustanovama i funkcionerima, onda se može pronaći kao da podstiče mržnju protivu države. Ako bi ovakav član Ustava bio primljen, onda bi štampa mogla pisati o poljoprivredi, pa i to vrlo obazrivo. Jer ako bi na primer, hvalila ili preponi-

čivala jednu pasminu konja ili stoke iz jedne pokrajine, uporedjujući je sa pasminom druge pokrajine, moglo bi se rastumačiti kao da i to raspiruje plemensku ili pokrajinsku mržnju! Moglo bi se pisati o astronomiji, naravno vrlo obazrivo, jer ako bi tvrdile izvesne istine, koje su protivrečne sa dogmama koje od mnogobrojnih vera u našoj državi, onda bi se moglo pronaći da raspiruje versku mržnju! Moglo bi se sasvim oprezno pisati o belom svetu, ali što manje dobro i što- manje uporedjujući sa našom zemljom, da se ne bi shvatilo, da se tim namerno potpiruje mržnja ili preziranje prema državi! N-O', kako tako, naravno vrlo obazrivo, o tome bi se još i moglo po nešto pisati, ali o politici naše zemlje ne bi, začelo, ništa 1 Gospodo, u interesu i naroda i države bilo bi da se ovakva nakazna- odredba izbaci, jer, iz bojazni od eventualnih šteta, koje štampa može napraviti, stvara se, na ovaj način, još veća; iz bojazni od zla pravi se gore, -a iz bojazni od sramote napraviće se još veća. To bi od prilike, bilo: kao kad bismo iz bojazni da se ladje na moru ne potope i da tako ne propadnu naši državljani, zabranili vožnju morem-; ili, kao da bismo, iz bojazni od bojazni željezničkih katastrofa, zabranili vožnju željeznicom-! Takve apsurdne zahteve nikada i niko ne bi smeo izneti i braniti. Stoga, mislim, tako isto- apsurdne ustanovne odredbe o štampi treba izbaciti. Vlada je u ovaj član Ustava unela i kolektivnu odgovornost: da za štamparske krivice odgovaraju: pisac, izdavač i štampar, i preko nje, uništila je odredbu da novine i štarhpane stvari ne podležu preventivnoj cenzuri. Ona je sa kolektivnom odgovornošću neminovno uvela jednu vrstu cenzure štampe. Država je i do sada preko svojih organa, zabranama i sudovima, posredno, vršila izvesnu cenzuru štampe, a sada umesto te birokratske i posredne, uvodi se nova, a to direktna: cenzura novca kapitala.’— Izdavač će kontrolisati pisca, a štampar obojicu, pošto i on odgovara za sve vrste štamparskih krivica. Tim načinom dobili smo dvogubu i odvratnu vrstu cenzure, cenzuru masnu cenzuru kapitalističku! To je, gospodo, dekadencija. Tim načinom štampa se neće popraviti, nego će se još više sprozavati. Verujem, da se nije htjelo, da dodje dotle, kao što sam siguran, da nam to neće učiniti čast, ni doneti koristi, s toga tražim, da se redakcija ovog člana potpuno izmeni. Ja ću vam predložiti jednu drugu redakciju, koja će mnogo više odgovarati potrebama i naroda i države a tako isto mnogo će bolje odgovarati i ovom novom demokratskom dobu. Ta redakcija, koju predlažemo, moj prijatelj g. Divac i ja, glasi: »SvakJ gradjanin ima pravo da u granicama za • k-ona iskaže svoju misao: govorom, pismeno štampom ili umetničkim načinom.