Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : III. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

152

Стенографске белешке

борном праву, о новинарству, о-склапању бракова, има да се предлажу савезу пре но што постану правомоћни. То је огромна разлика од тога, што смо видели у нацрту Устава Народнога Клуба, јер пацрт Устава ставља једно стање, које ми не можемо да сматрамо као једно правно федералио стање вего конфедерално. Члан 147. каже, да је за промену У-става потребна и сарадња покрајинских сабора. Шта то значи? То значи, да се сви покрајински сабори морају споразумети, да би се у једноме Уставу могла догодити промена. Оваква једна одредба личи конфедерацији у томе, што ствара право сецесије, јер ако ове покрајине не могу да се договоре, не може доћи До промене, ако могу да се договоре, свака има право сецесије. Ето како се далеко иде у томе нацрту Устава. Узмите после ову поделу наддсжности о томе има три странице. Какво неповерење Централном Парламенту? Шта значи конфедерација? . Конфедерадија значи то, да она мора неминовно довести до расула државног. Код конфедерације, код савеза држава нема никакве гарантдје, да he тај савез остати на окупу л ми данас немамо ни један савез држава у целом нашем уставном праву. То је изгинуло, аога нема више и ми би били први, који би увели зешто слично. Дакле, да једној страни имамо овај федзоализам, лажни федераллзам конфедерализам, а на другој Страни имамо аутономизам Југоблавелског Клуба. Шта је то аутономизам? Ми смо имали у Аустрији аутономије и оне су биле такве, да један државни закон никад није Morao да 'обори земаљски закон. Ту смо далеко ишли преко федерализма и у Аустрији је био такав аутономизам, који је безусловно морао довести Аустрдју до расула. И кад сам ја 1918. године био у Вашингтону. ја сам дриказао Вллоону стање ствари у Аустријп са уставнога становишта онда, када је било тако силно популарно да се говорило о федерализму Аустрије, како би се решио проблем централне Европе са федерализмом Аустрије. Ја сам тада рекао американском јавном мнењу, да Аустрдју ие треба више федералисати, да је она вшпе него федерализирана, да je она аутономизирана. И кад ја видим овај оштри израз аутономистичке мисли, који се перпетуира у нацрту југословенскога клуба, ја морам да се сетим на славни октобарскн диплом сд 1860. године, који никад ндје стулно у жнвот али диплом Устав, који је дао потпуно ггремоћ саборима. Цела тежина долитичкога живота по томе октобарском диплому од 1860. године био је потпуно у руди сабора. Сабори су имали целу реч, а дентралнн Парламенат ништа. Дакле, ми не можемо да пристанемо ни на федералистичку солуцију, а још мање на конфедзралистичку, нити пак можемо да пристанемо на аутономистичку солудију, која ндје ништа друго пего један наставак наших уставних традиција у Аустрији. Ми смо морали тражити за ово солуциЈу н ми смо je доследно тражили од самог почетка већ тиме, што смо у време рата оштро критикозѕли федерализам тако, да је он потпуно неподесан, да ое на његовом основу може саградити наша нова држава. Не може се пренети једна формула, која је успела у туђим земљама без икакве промене. у нашу земљу. To je немогуће. Онакав федерализам, који има своју главну и битну дрту у томе, што федерално судство има један огроман утицај, да оно може решавати највећа политичка питааа, заиста је потребан један огроман ocehaj праведности и услед

чега се велик, одлучујући утицај налази у рукама неколицине судаца, ја мислим, да се тешко може пренети у нашу земљу. И Токвиљ је сасвим добро окарактерисао федерализам кад je казао за њега, да je једна трађевина уметна и конвенционална и да би било врло лоше, кад би се нешто слично хтело пренети иа народе, који нису довољно научени да сами воде своје послове. Федерализам то je такође једна полазна та'чка за мене. Има врло основних црта да се он преобрази. Он није доследна институција, он је једна установа национална, па ипак је у љему сачувана традиција -пређашњих држава. Али како федерализам полагано прелази у државно јединство, ми то видимо у свима државама: видимо то у Швајцарској, особито јасно пак то видимо у Немачкој, како се он све више и више преобразује -у јединствену државу. И Брајс је потпуно исправно казао, да је најтеже тумачити федерализам енглеским ђацима. Они га никако не могу разумети ради његове комплицираности, ради љегове уметне конструкције. Ради тих својих особина, федерализам је врло неподесан за народе нашег темперамента и за народе нашег међународног положаја. Сад, 'гослодо, ја бих прешао на онај принцип, који је мвсого ближи и мноѓо згоднији за овај наш случај. Ja сам већ говорио о месној самоуправи. Велико начело самоуправе локалне управе, оно се делимице коси тиме, што се обично - сматра као самоуправа. Ми толико пута ову реч самбуправа погрешно употребљујемо, али има једна чиљеница, ата је да је овај појам самоуправе пренесен на континент од једног писца, Гнајста, који није добро разумео енглеске државне институције. Ко буде живео у Енглеској имаће данас осећај, какав је морао имати и пре сто година, да тамо нема никакве разлиле између државне управе и самоуправе. Тамо је то све једно: Енглезинезнајутоштомиовде зовемо 'двојни колосек, т. ј. две управе државне. Практични као што су, они сматрају да је и локална управа државна управа, и то баш у правом схватаљу самруправе, т. ј. да она шгје за то, да подели управу Bero да је и оама једна управа, која се потпуно поклапа са државном управом. To je једно ■схватање, Koje непрестаио треба да имамо пред очпма, кад решавамо питање о својим областима. Само ова самоуправа te се боље развијати у оквиру државног законодавства и ова државна контрола има сврху, да се створи хармонија између државне и огЉинске с«моуправне праксе. Ова локална управа, или ако хоћете самоуправа, она онемогућава, што је казао један Француз оном сељачком учитељу, који даје задатке ђадима да ови ништа не науче, него сиа значи то, да овај ђак не треба учитеља код својих задатака, јср сам чини своје задатке. Смисао држ.аве у оваквом једном систему је, да држава контролише ову месну управу. Тако се говори, да је ова самоуправа сасвим слободна од државног утецаја. То није истина. Енглеска самоуправа је у панџама државе. Јер ако ова енглеока самоуправа не учини оно што држава хоће, које средство држава има за то? Она пма буџетар, новац у својим рукама и она га не даје самоуправном телу, ако не чини оно што она хоће. Дакле то су фпнансијска средства, којпма Енглеска контролише своју локалну самоуправу. Ви ћете опет пребацити овоме нацрту, који је овде предложен, да он не допушта поттгуну слободу самоопредељиваља самоуправних тела, јер су овде чиновници велики фактор, какав