Ratnik

121

4. Кодг орњег Бугарова, 20. Децембра 1877 беху Руси на брзу руку ископали неколико ровова, а кад су их Турци напали, осуше ватру тек, кад су се ови на 40 метри близу прпмакли. Покољ беше ужасан. Већи део непотреФљени Турака распршти се, само неколичина допрје напред п беше поубијана. Кад су лешине покопаване, нађено је, да су многи кундаком убијени. Руси тумаче ту ствар овако: 123-ћи пук којп је тај напад одбијо, постао је тек 1864 год. војници нису познавалп стару традицију и обичај војске, беху највећим делом регрути, а код Плевне страдали су знатно 20 Септембра 1877. Стари војнпцп бпли би употребилп бајонет а не кундак. 5. Код Сенова 28. Децембра 1877 нападе Скобељев једно утврђење при чему га није артилерија подномагала. Нисам био ири тој борби, но генерал ми је Скобељев казивао, да у оном моменту, кад војници до шанца приспеше, ватра са свим престаде, и борба прса у прса одпоче; која је најмање три минута трајала, док се на последку Турци непредадоше. 6. Код Филппоља 5. Јануара 1878 отео је један део 11. градске дивизије 24 топа, при чему је дошло до личног сукоба, у којем је од бајонета 150 војника пало. Ове примере наводим као доказ, да је — у пркос најбржој отрагузпи (Ханри-мартини) и шанчевима, и у пркос големом утрошку муниције, ипак борба „прса у прса“ могућа. У таковим случајевима, ђе није времена пушку пунитп, надјача ће они војнпци, који имају бајонете, оне друге, који тог оружја немају, — јер, ма да се овим оружјем мали број непријатеља онеспособи, ипак ране, задате бајонетом, упливишу толико да је успех увек осигуран. У овом рату небеше могуће саставити лекарске статистичке податке, по којима би се дао тачно означити