Ratnik

ОДБРАНА ОД ДЕЈСТВА ИЗ ВАЗДУХА . 85 ,

При процени потребних средстава за напад треба имати на уму да у нападу, због задобијања терена и проширавања напада, нове јединице противу аеропланске артилерије треба потпуно залагати, те да се увек има довољно снажна одбрана у борбеној зони и зони позадине. Отуда, треба имати више јединица у резерви. Од земљишта и стања и правца путова зависи да ли ће те јединице бити лако покретљиве.

Исто тако нарочите мере треба предузети и у погледу снабдевања муницијом. Немачка Инструкција каже: „Тактички командант свију трупа дотичнога сектора, треба да посвети нарочиту пажњу снабдевању муницојом. У колико он буде шире руке у додељивању транспортних средстава за транспортовање муниције за противу аеропланску артилерију, у толико може са већом сигурношћу рачунати да ће му та артилерија осигурати довољну заштиту противу непријатељевих аероплана.“ А да би тактички командант свију трупа дотичнога сектора могао овај посао повољно да реши, Командант противу аеропланске артилерије дужан је да му учини, како по броју тако и по врсти, тачну процену потреба у мунуцији за своје јединице.

Поред резерви муниције које редовно стоје под командантима група, Немци препоручују да се за напад образују и депо-и који ће стајати под Командантом противу аеропланске артилерије, те да се муниција има довољно и у случају ако ју жељезница неуредно дотура.

Тако исто Инструкција истиче припрему покретних радионица, способних да се крену унапред чим потреба за оправкама то захте. А за брже и благовремене оправке које би се имале вршити код аутомобилске артилерије, Немци су пред напад упућивали у штаб Команданта против — аеропланске артилерије једнога официра из аутомобилске команде, који је ту остајао за све време напада.

Иначе, у напданим борбама организација противу аеропланске артиљерије је као и при одбранбеној борби.

Јединице противу аеропланске артиљерије једнога корпуса или су груписане у онолико подгрупа колико корпус има дивизија за први удар, или су све стајале под командом команданта групе која се налазила уз централну дивизију. — У овоме другоме случају, везе са другим дивизијама одржавана је помоћу официра за везу.

Команданти подгрупа или официра за везу, морају бити у сталноме личноме додиру са дивизијама и брину се о вези са командантима пешадије и артилерије, и, од њих се најбрже обавештавају о тактичкој ситуацији.

На тај начин, противу аеропланским јединицама осигуравано је благовремено улажење у борбу, улажење које је одго-