Recimo koju

42

пост, нагаа хпјерархија, пстипући своје црквено становиште, спречава иаш пародно-црквени развитак u постаје оруђе у рукама државне властн протнв сопственог народа. Ја могу лако појмнтн црквеио гледпште наше хпјерархпје, премда, као што рекох, држпм да је погрешно. 0 том ие може бити нпкакве сумње, да је наша црква апостолска н еинскопална, као што не може бпти о том сумње, да ми пе смемо у обзиру оргаиизма црквеног заузпмати становиште протестаитске цркве. Ал’ као што је ово без сваке сулпве, тако псто је без сваке сумње, да ми не смемо у нашој црквн у копсеквенцнјама љеног аностолског зпачаја заузиматп стаповиште римске цркве, иити еппскопалии карактер наше цркве сме тако далеко ићи, да свакн еппскои постаје иапом у својој дпјецезп. Баш због тога, што источиа црква није могла иикад пмати опе заштите, штоје рнмској цркви централпзација паиства давала, морала се она ослонпти на световњачкп елеменат, било на државну власт, где је таква у рукама владара источШ цркве. бпло у опште на световњачки елеменат, особито тамо, где државна власт није у рукама прптсидннка источне црте. Далеко бп нас одвело да значај источне цркве ирема рпмској црквп у већим иотезпма обележимо не само у догматпчном обзиру, што је лако, иего у обзиру црквене управе, што је миого теже и за које бп бпла нужна посебиа студнја. Него у главиом, ја остајем прп оном што сам иа коигресу г. 1879. у мојој беседи у одговор иа беседу иок. патријарха Ивачковпћа рекао: „Источиа црква акомодпра, ирплагоћује свој строј према иароду, кога мећу своје верпе броји. Зато је црквена уирава друга у Турској, друга у Руспји, друга у Грчкој, друга у Ромамамнјп, а друга у иашега парода у овпм крајевпма. Ако бн хтела иаша хнјерархија ово иорицатн, то бн мо-