Ritam

kreativnim preokupacijama, ostao malčice po strani, strpljivo plaćajući dug odabranoj žanrovskoj principijelnosti i konzervativnosti. Jedan od pionira revitalizacije žanra strave i užasa, možda i najzaslužniji za njegov neočekivant i silni uspon krajem 70-tih, Karpenter mu je sve do sada ostao veran, iako ga je u retkim izletima na polja naučne-fantastike, magije i rokenrola s vremena na vreme napuštac. vrstina Karpenterove žanrovske opredeljenosti nikada nije bila u sraz■■ meri sa njenom čistoćom, i utisak je da

upravo u tome le# osnovna lajna prepoznatljivosti i visoke kvalitetnosti njegovog opusa. Odlično potkovan znanjem iz bioskopske tradicije, sklon poigravanju sa mitologemama, idiomima, simbolima i atletipovima koje upotrebljava, Karpenter u većini svojih filmova probija ustaljene žanrovske međe. travestira, parođira ill samo pozajmljuje elsmente iz drugih t manje viâe srodnih žanrova, uvek sa željom da svoje ideje na što reprezentativniji način predstavi gledalištu. .Napad na 13. policijsku stanicu., film čiji naslov poznavaoci izgovaraju sa strahopoštovanjam, idealna je itustracija ove teze. Oslonjeno na ikonografiju policijskog

filma, ali pripovedno izvedeno kao svojevrsna replika na klasične vesterne Hoksa ili Volša, ovo ostvarenje se potkrepljeno Karpenterovom dramaturškorediteljskom kompozicijom - posmatra kao visokonaponski horor, i stoji kao temelj onoga čime će se on uglavnom i baviti u budućnosti, U potonja tri filma u istom žanru /„Neko me posmatra,,, „Noć veštica,, i ,Magla„ /Karpenter će izbeći ovako drastično ukrštanje, težiće strožem poštovanju nasleđenih konvencija, podrazumevajući potentnost uzora, ali će zatim u „Stvoru,, stopiti horor sa naučnom-fantastikom, u „Kristini. doći do zanimljivcg, melodramatskog baratanja užasom, a u „Princu tame,, podržali snagu žanra religioznim tumačenjem magije. Međutim, suvereno poznavanje zanata i mehanizma koji pokreću, održavaju i unapređuju intenzifet doživljavanja kod publike nisu i jedini faktori koji su Karpenteru zastuženo doneli mesto predvodnika o ovom potpuno specifičnom obliku kreiranja i pripovedanja. Svestan gdlemih pređnosti koje u naraciji donosi svođenje vizure na identifikaciju, i neraskiđive povezanösti'koju ona ima sa kâtegorijama uzbudljivQSti i napetosti, Karpenter je standardnu žanrovsku podvojenost dobra i zla đugo razrešavao uz pomoé konkretizacije i personifikacije tih dvaju polova, ponovo se stužeći iskustvom slavnih preteôa i usklađujući ga sa sopstvenim poetskim opsesijama. Bez obzira da li je u pitanju grupa ili pojedinac, u filmovima kao što su „Napad ; na 13, policijsku stanicu., .Neko me posmatra,,, „Noć veštica,, i „Magla,,, nosioci zlà se odmah uspostavljaju, nameću se kao velika pretnja drugoj i dobroj polovini dotiônog mikrokosmosa, karakterno se obično šturo uobličavaju ili zlo biva jedina njihova odrednica, i takav svet funkcioniše na lako uočljivim hrišćanskim kanonima. „Stvor. je doneo blago i jedva primetno udaljavanje, već i samom činjenicom da je u pitanju ,rimejk„ ideološki eksplozivno kodiranog remek-delaiz 1951.godine. Uprkostome što je zlo ovde pretvoreno u ogromnog, vanzemaljskog monstruma, i što je povrh svega praktično neuništivo, najvažnijom se čini okolnost da je ono u ovom filmu relativizovano, kako u proporcijama tako i u ogoljenom, moralno-etičkom smislu. „Kristina., uradena prema istoimenoj knjizi Stivena Kinga, odlazi još dalje i ostaje upamćena kao delo u kom su uloge dobra i •zfa smišijeno pobrkane i okrenute naglavce. U torn smislu zrela i gotovo teološki zakopčana rasprava o nepostojanju granica izmedu tamne i svetie strane vero I verovanja u filmu „Princ tame,, nije nikakvo iznenadenje. no sam Karpenter verovatno zna da se time dokopao pristupa koji više odgovara ülerarnim velikanima kao što su Stivenson ill Po, nego obiënom bioskopskom puku.

Naučno-fantastični radovi Džona Karpentera, koji su druga značajna komponenta njegovog stvaralaštva, nemaju tako skladno izbalansiranu razvojnu liniju na bilo kom planu, pa se čini prilično izvssnim da je to posledica njegove namere da u takvim poduhvatima istražuje rasterećen brigs za krajnji ishod onoga äto čini. Ironični komentar uobražene dubokomislenosti Kjubrikove „Odiseje u svemiru,,, inteiektualna komedija u naučnofantastičnom štimungu, „Tamna zvezda. ostaje upamćena kao film bezobrazne i bezobzirns ekspresivnosti, i kao potajni favorit svih iskrenih Ijubitelja žanra. Lapidaran kao neki davno zaboravljeni strip, narativno strahovito efikasan i sasvim podreden ultimativnosti akcija, a ipak re§en da se kritički sudari sa fenomenom totalitarizma, „Njujork 1997.,, rezultira sa previša negativnih recenzija na Karpenterov račun, uprkos nesumnjivim kvalitetima, Žanrovski grubo neopredeljen i evidentno preambiciozan, „Stvor, produžava istom slepom ulicom, više zbog prigušenosti suštinskih auiorovih pobuda, nego zbog nemogućnosti da se nadraste odabrani klasik. Duboko emotivan i plemenit, pre melodrama ili drumski film upakovan u neočekivanu žanrovsku oblandu, sjajni „Čovek sa zvezde,, ostaje nedovoljno primećen i odvraća Karpentera ođ faze koja mu je mogla biti itekako bitna. Najzad, njegov poslednji film „Oni žive„, drugi iz serije niskobudžetskih ostvarenja koja se obavezao da će realizovati pod ugovorom za „Univerzal,,, nastoji da bude „invazija trećih bića. kasnih 80-tih, oštro napada konformizam i medijsku manipulaciju, demonstrira briljantne pripovedačke dosetke, ali se jednostavno ne drži kao ceiina, upozoravajući na postojanje uznemirujućeg stvaraiačkog zamora. Đa bi slika, ili tačnije - skica, Džona Karpentera i njegovog opusa bila zaokružena, i da bi on bio shvaćen i prihvaćen na jedini ispravan način - kao umetnik iznikao iz popularne kulture sa namerom da i sam jednom načini nešto što bi bilo deo upravo te kultrure, ne mogu se zanemariti magija i rokenrol kao dva elementa koje često, direktno ili posredno, zatičemo u njegovim filmovima. Njihovo prisustvo je, naravnc, moguće olako obrazložiti nedvosmisienom povezanošću strave, užasa i magije s jedne , i savremenog filma uopšte i rokenrola s druge strane, mada već i površan uvid u sama ostvarenja svedoči o neuporedivo sioženijoj uslovljenosti i isprepletanosti, Rokenroi se kod Karpentera javija u nekoliko različitih vidova, počevši od neufralns muzičke pratnje za dopunu atmosfere pojedinih prizora i ilustracije ili komentara u drugim sltuacijama, pa preko otvorenog prizlvanja duha ekspioatacijskog tinejdžarskog fiima kroz organizovane ulične bande /.Napad na 13. policijsku stanicu./ ill

31