RTV Teorija i praksa

sumnja u njegovu istinitost, odnosno realnost. Ako se novinskoj vesti о rezultatu jedne utakmice ili spuštanju čoveka na Mesec veruje, po navici, zavisno od poverenja u list koji prenosi informaciju, prema televizijskom prenosu tih istih događaja,. odnosi se kao prema onom što se odvija neposredno pred našim očima. Mi takvim televizijskim prenosima apsolutno verujemo, pa ovi realno od nas veoma udaljeni događaji, postaju »plen« naše prisutnosti. Otuđ i ona na izgled paradoksalna pojava u savremenom svetu, da, zavisno od televizijskog programa, cesto skoro bolje poznajemo engleski fudbal od onog sto se igra na našim terenima, a pejzaže sa Meseca bolje od onih iz najbliže okoline. To znači da se prema događaju koji je korektno prenet putem televizije mi već duže vremena odnosimo isključivo kao prema onom сети se »realno« prisustvuje. Ali и ovom slučaju »prisustvovati« još uvek ne znači učestvovati, ber ne и fizičkom smislu. Zato se pitanje: drži li nas televizija na nepremostivoj udaljenosti od svih onih dogadaja koje nam tako uspešno »dovodi и kuću«, odnosno da li je čovek pred TV-ekranom usamljen? . .. postavlja sada i kao problem: da li je čovek и fotelji, uz televizor, destimulisan, ili čak onemogućen da aktivno učestvuje и svim tim zbivanjima koja mu se svakodnevno preko televizije prenose u sobu? Reagovanje na TV-događaj Postaviti pravo pitanje još uvek ne znači dobiti odgovarajući odgovor, pogotovo ako to nije ni jednostavno ni lako kao što je to ovde slučaj. Ipak, pokušaćemo da pokrenemo vaša razmišljanja и pravcu mogućeg razrešenja. Na primer, već i najpovršnija analiza о ulozi televizije и prošlogodišnjem tragičnom događaju na zagrebačkoj železničkoj stanici kada je nekoliko vagona izletelo iz šina, pokazuje sledeće. PRVO, posredstvom televizije (pravovremenim filmskim priložima),

ova nesreća, koja nas je tada sve duboko potresla, »približena« je milionskom auditoriju tako da je postala opšta, zajednička, tragedija, nešto sto se tiče svakoga od nas, bez obzira na realnu udaljenost od mesta udesa. DRUGO, odreden broj ljudi rođaka i prijatelja nastradalih saznao je, opravo posredstvom televizije da li su njihovi najbliži živi’ ili nisu. Dirljiv je, na primer, slučaj koji je zabeležila »Ekspres politika« (od 4. 9. 1974) pod naslovom »Strie došao po Goroljuba...« Ljubomir Paunović, iz Vršca, prepoznao je svog sinovca. Vrativši se kasno naveče sa službenog puta, otvorio je televizor i na ekranu ugledao lice dečaka. Dileme nije bilo, dobro je prepoznao sinovca. Upalio je automobil i u rano jutro, sledećeg dana, obreo . se u Zagrebu. Prvi je stigao da rođački pomogne malom Goroljubu Paunoviću, koji je ostao bez oca, majke 1 brata .. . Nekoliko časova posle odlaska malog Goroljuba u Zagrebu se našao i njegov đeda iz okoline Kruševca«. TRECE, nije samo prepoznavanje srodnika na malom ekranu pokretalo Ijuđe na akciju. Suočeni sa potresnim prizorima nesreće i njenim tragičnim posledicama mnogi građani su bez oklevanja ponudili svoju pomoć. Rako je, na primer, odmah posle prvih XV izveštaja о udesu samo 3500 Ijuđi iz Beograda dalo krv za nastradale. Mogli bismo ovde ređati nepregledan niz sličnih primera koji nedvosmisleno govore о spremnosti gledalaca da reaguju na ono što su doživeli preko malog ekrana. Nema sumnje da se mi, na određen način, uključujemo u događaje koji nam »đolaze« posredstvom televizijske slike i da smo spremni da u njima i učestvujemo. Naravno, to učešće ne može biti trenutno (istovremeno), kao ono u neposrednom kontaktu, ali uz »maio zakašnjenje« ono ne samo da je moguće, već je odavno postalo činjenica, sastavni deo savremenog života, novi vid našeg socijalnog ponašanja.

139