RTV Teorija i praksa

njihovim mogućnim poprimerenjima u konkretnoj istraživačkoj praksi. Naime, iza mnogih lepih i logičnih obrazloženja dr Đorđevića ne leže rezultati praktičnih izučavanja u oblasti javnog mnenja ili se iza njih bezrazložno kriju pa nam u ogromnoj većini slučajeva ostaje da mu verujemo na reč. To posebno važi za, recimo, zaključke o o sinergističkoj prirodi javnog mnenja kao sinteze pojedinačnih stavova, ili o načinima formtranja javnog mnenja od tih pojedinačnih stavova i mnenja, te o oblicima njegovog ispoljavanja. A rezultati konkretnog istraživanja osobito bi ponojli uverljivosti spornih teza poput one o većoj istorijskoj i praktično-političkoj moći organizovanih struktura (recimo, neke nolitičke partije) negoli javnog rrmcnja. Istorija poznaje bezbroj jalovm, nemoćnih, pa i suvišnih političkih partija. Najzad, dr Đorđević ne uspeva da čitaoca sasvim übedi u osobenost

političkog javnog mnenja i nužnost njegovog razlikovanja od javnog mnenja uopšte. Mimo činjenice da on sam prevashodno govori o ovom drugome, teško je zamisliti ikoje javno mnenje, čak i glede najobičnijih životnih pojeđinosti, koje bi imalo izuzetno ozbiljne političke nadtonove i dejstva. Dovoljno je setiti se, na primer, efikasnosti javnog mnenja Italije decembra 1935. (obmuto srazmeme delotvomosti ekonomskih sankcija izglasanih u Dmštvu naroda) ili, pak, snage dcmaćičkog javnog mnenja u EEZ danas (u vezi sa cenama mleka i butera). Javno mnenje je, uopšte uzev, skroz-naskroz pohtičko. Bilo kako bilo, nova knjiga dr Tome Đorđevića, možda baš svojom naglašenom opštošću, ceUnski se uklapa u neveliki korpus naše korisne politikološke literature, pružajući osnove za ono pravo, konkretno, mukotrpno istraživanje đraštvene strukture posmatrane u vremenu, u procesu stalne promene.

RAĐANJE TELEVIZIJE, sl. 30

114;