RTV Teorija i praksa

života To je bio moj osnovni doživljaj. Јег, život polifoničan, neverovatno bogat, iznenadan, čudan, protivurečan, piše svoju dramaturgiju. I autori su uronili u tu dramaturgiju života, u taj zvučni kontrapunkt života i stvorili ove rađio-drame. I meni se čini, ako več govorimo o nekom žanrovskom opredeljenju, oni su uhvatili u svojim sazvučjima nešto što je najbliže životu, a to je tragikomičnost samog života. Јег, iako se život ne može odrediti nijednim žanrom, on je več zbog svoje kratkotrajnosti, a i zbog one sveže dramatike i komičnoga, najbliži žanru tragikomičnoga. Ovo za mene nisu samo eksperimenti, ja sam ih doživeo kao ostvarenja, kao rezultate. Meni se čini da je drug Bajsić več pre 1968. godine, u svojoj tvorevini Zbogom otkrio jednu riznicu i tu odredio osnovne koordinate đokumentarne radio-drame. U novome delu vidimo razvitak i dalji hod od tih koordinata koje su tako, po mom mišljenju, izuzetno naznačene u toj emisiji iz 1968. godine. Kada bi Ijudi bez vida slušali ove dve emisije, zvuci bi svojim bogatstvom, svojom čudnom montažora i dramaturgijom, svedočili neverovatno plastično o životu. 1 ja sam imao tu sliku, čudnu. Slušajući evo šta sam zapisao; zvuk kao svedočanstvo; drugo, zvuk kao atmosfera; zvuk kao akcija, kao radnja i zvuk kao kontrapunkt. Poezija nedorečenoga - i neizrecivoga. A ovi zvuci svojim znacima, da upotrebim brukovsku misao, svojim asocijacijama, ostavljaju mi ogromnu mogućnost da stvar dovršim kao koautor sa autorima. Ja ovde nisam osetio nikakvu presiju, nikakav dril i diktat nad mojom maštom. Te tri tačke pretvaraju se u autorsku poeziju nedorečenoga. Asocijacije su veoma jasne i samo otvaraju proces u mojoj glavi. Kao što je Šekspir u svom teatru, izbegavši veristički dekor, želeo da njegova publika bude saučesnik u

domaštavanju svega, tako je i ovde meni ostavljeno da budem neka vrsta koautora, U današnje vreme, kad trpim ogromni diktat slika, ovakve tvorevine otvaraju mogučnost za druga čula, čine da čovek ne prolazi tako gluh kraj bogatstva čudnih zvukova naše svakodnevice. Jer, mi stalno vodimo neke čudne kontroverzne unutamje monologe i nemamo mogučnosti da osečamo život koji kraj nas protiče. Ideš kroz neki pejzaž, pa kažeš: drugi put, kad navratim, ja ču taj pejzaž da gledara; slušaš neki zvuk, polugluh za taj zvuk, kažeš: ja ču taj zvuk drugi put čuti, a drugi put ga ne čuješ jer nemaš mogučnosti da ga registriraš u tom sazvučju i u toj kombinaciji. U kombinaciji zvukova, na primer, u Bajsičevoj prvoj dokumentarnoj radio-drami, od Lilićeve poetske metafore pa do psovke i prezervativa, iraa 15-20 planova. I to mnogozvučje, ta mnogogranost, ta polifoničnost čini bogatstvo ovih tvorevina. Naravno, za razliku od Zbogom, od njegove neposrednosti, od njegove jednostavnosti, (ono što uvek karakteriše prve nalete kad čovek nešto anticipira, a nije ni sam svestan dokle če to da ide, ima čar novine i svežine), - u Staroličkoj patetičnoj otišlo se u veći volumen, u veču zamišljenost, u virtuozitet montaže, tako da bi tu, kada bi čovek pomno anahzirao, mogao da vidi kako su one koordinate koje su odredjene u Zbogom evoluirale u mašti i umu autora. U svakom slučaju, ovo što sam čuo, to za mene nije eksperiment, to su ostvarenja, to su tvorevine značajne, Jeđan pokušaj sinteze, jer ja stalno osećam da je 1976. godina, prva godina ašeg fin-de-siecle-а. Mi stalno govorimo o kraju prošlog veka, a sad imamo svoj fin-de-siecle, štaviše fin-de-milenium. U svim tim medijumima s kojima živimo - u teatru, na radiju, na televiziji i na filmu - neophodni su ovakvi zahvati,

168