RTV Teorija i praksa

jednu veliku dimenziju suvremene medijske kulture. Konkretna muzika još za sada nije prihvaćena u svjetu опако kako su prihvaćene druge varijante modernih muzičkih ostvarenja, recimo elektronska ili elektrofonska muzika, koja je od puke ilustracije u filmovima i dramama prešla i u samostalnu akciju, narasla do samostalne funkcije. Konkretna muzika se danas još tretira uglavnom samo kao tehničko pomoćno sredstvo za ilustraciju, za stvaranje odredjenih efekata. A po prvi put (barem za mene, јег svjetsku produkciju na tom terenu ne poznam dovoljno), ovakve dokumentarne radio-drame koje Radio-Zagreb dosta sistematski u poslednje vreme radi, nalaze se na razmedju izmedju konkretne muzike Šeferovog tipa i jednog novog vida radio-drame koji je sigurno nešto novo u medijskoj kulturi našeg doba. Ponavljam, sve se to temelji samo na toj spravici, ta dva koluta koja se vrte, jer se tu prvi put u povjesti registriranja zvuka, pruža mogućnost kakve nikad prije do tada čovjek nije imao. Uzmite primjer klavira: uđarac u tipku proizvodi zvuk koji raste do odredjene visine, zatim pada, nestaje, iščezava. Još neko vrijeme možemo produžiti zvuk pomoću pedala. I to je sve što možemo. Zvuk gudačkog instrumenta ili zvuk trube imaju svoje fizičke granice. Zvuk trube ima granicu koliko trubač može držati dah; zvuk violine koliko traje dužina gudala ili koliko svirač može vješto, prilikom promjene smjera kretanja gudala, održati zvuk, Jedino na magnetofonu fizičke granice nema. Ton iste visine možete deset sati, ako hoćete, držati na magnetofonu, odnosno postoji takva tehnika sniman|a i presnimavanja u kojem zatvorite, jednostavno odrežete donju i gornju granicu tona, možete ga presnimiti bezbroj puta, doljepiti; tako dobijate tehničku mogućnost izvodjenja tona kakvog nikad prije Ijudsko uho nije moglo niti čuti.

To je samo jedna od revolucionarnih stvari koje je magnetofon pružio, te ga možemo smatrati najvećim instrumentom XX stoljeća. Ono što je klavir bio za muziku u poslednjih 250 godina, od Baha do danas, to je danas raagnetofon. Dakle, taj osnovni instrument jedne jako složene ekspresije trijumfira u oakvoj radio-drami. ZVONIMIR BAJSIĆ:

Ima tome osam godina ili više, područje je bilo sasvim nepoznato; nije uopće niti bilo zamišljeno da se nešto takvoga radi, Naprosto se pokušalo jedno osječanje izraziti tim načinom. Umjesto da sam ja pisao neki tekst, mi smo izašli direktno vani, posnimili odredjene realitete. Medjutim, oni su na neki način to i ostali, oni su samo montirani, kontinuirani, oni su zapravo stalno služili kao jedno pitanje... Dočim kod Staroličke patetične, koja je jedna od poslednjih, tu već taj posnimljeni materijal služi kao umjetničko izražajno sredstvo, Tu mislim da je razlika. Ona je oslobodjena do granice do koje je to moguće od konkretnog.

BODA MARKOVIĆ:

Šta se desilo u Staroličkoj i mislim uopšte u dokumentarnom programu? Desilo se jedno, za mene otkrovenje. Nairae, umetnost je nekako pokušavala da tumači stvarnost pa da je ovako-onako prezentira, ali pokušavala je na sve načine da dokaže stvarnosti neke stvari, i na kraju da po svaku cenu udje u stvarnost, Medjutim, ovde je stvarnost počela da objašnjava samu umetnost. I - preporodila je umetnost. Za mene je šok ova Starolička patetična, jer je odjednom ona, kao stvarnost, ne samo tumačila, nego i dokumentovala samu umetnost i njeno postojanje. Tako da sam počeo da razmišljam sad sasvim sa jednog drugog aspekta, da li je u stvari to što se beleži - da li je to pisanje zvukom?

170