RTV Teorija i praksa

do toga da dozvoljava na svoj način, u svojera finom, blagom humorističkom duhu, seksualnu slobodu, ono što danas propovjedaju mnogi na sva usta i na sve načine. Hoću reći, ovisi o tome na koji način slušamo pojedini jezik ili govor, ili pojedine Ijude koji tu govore. Pristalica sam dramaturgije individualnog poetskog dela koje znači spoznaju svjeta, dubinu svjeta, koje znači istinu svjeta. Budući da konkretno u našim slučajeviraa, naša dramaturgija laže, ili često pravi jednu izvanjsku sliku svojih kompromisnih slika, onda, preko ovoga Miće i Dane, njihovih fragmentarnih evokacija, protesta koji su negde odstraga vis a vis tog takozvanog našeg elementa gradjanske kulture, raeni se čini da imaju svoju ne samo raoralnu Ijudsku vrednost, nego da upozoravaju u stvari da mi lažemo kad pišemo sliku tog svjeta, jer ga govorimo iz svih svojih politiziranih situacija. Ja ne bih zaključio da je razlog snimanja ovakvih drama nekakva vulgarna sociologija ili direktni površni proces protiv tog establishment-a i te, recimo, kulture koja se odvija u obliku jedne, često i dopadljive poetske Ш dramske situacije, nego čini mi se da se kroz ovaj fenomen, da se kroz medij radija, otkriva bogatstvo tog sporadičnog, tog zbog čega se, kako je Jan Kot rekao, možda i grčki teatar uzdigao, jer je slušao zapravo živoL Moderna dramaturgija je ono što se kod nas vrlo lako u provincijalnom smislu širilo u vidu jednog vala „antidrarne”, „antiteatra”, „otvorenog” teatra, „zatvorenog” teatra, „protestnog” teatra, itd, koji je u stvari uvek bio literariziran i išao na odredjene uspehe, senzacije itd. Često je pogadjao u suštinu moralnu, psihološku, zapravo u čovjeka. Ako je Ijudsko, onda su ove kategorije estetskog, poetskog same po sebi već tu prisutne. Smisao dokumentarne radio-drame, ili te naše nove produkcije, ja vidim

zapravo u tome da izadjemo u prostor, da bismo upozorih na stvaranje novog - koje može biti vrlo hermetičko i može biti vrlo konzervativno uza sve ove vanjske prizvuke novoga. Ovakve drame negde moraju pobuditi onog ko sluša da bi slušao život ргеко radija; aU one moraju podstaći i onog ko misli stvarati za radio, za slušaoca. Tu negdje ja viđim provokaciju tog žanra koji se zove dokumentarna radio-drama. MIROSLAV BELOVIĆ: Prva drama Zbogom ima čar i svežine i novine, ali u čemu je njen sistem? Reditelj i autor raenja ogledala, on posraatra život, čas životu prinosi konveksno ogledalo, čas konkavno, čas pravi kombinacije i izmišlja sistem ogledala. U tom sam ja uglu primio smenu ogledala od stihova Tina Ujevića pa do najoštrije često svakodnevne banalne pojedinosti koja je menjana. To je izmena ogledala. Mi smo svi opterećeni pričama i želimc da priča bude jasna, pregledna. Jedno vreme smo stalno govorili da u pozorištu priču moramo da ispričamo. Ovde postoji borba protiv priče, u kojoj mora sve da izvire jedno iz drugog, jer se übija ona tradicionalna uzročnost, mada postoji poetska priča o životu i postoji etičko-moralni stav. To je novi oblik priče XX veka. Mi smo jako opterećeni shemom priče iz prošlog veka; ni sami nismo svesni koliko variramo teme prošlog veka Ja sam razmišljao zašto se Starolička zove patetična. Kad Čajkovski nazove svoju simfoniju patetičnom, ona je patetična u jednoj hipertrofiji emocionalnosti. Ovde, patetičnost je tumačena u onom lepom smislu, u traženju korena dubokih u nama, u traženju našega rituala, jer mi smo narod epski. 1 u ovim rečenicama, i junacima i u zvucima ima etike, Slap Plitvica se prepliće sa epskom rečenicom seljaka. I u toj vezanosti za nešto epsko ja \idim tajnu patetičnog.

172