RTV Teorija i praksa

u ovoj oblasti umctničkog izražavanja, oslanjajući sc na vcoma uspela rešcnja viđena tokom relativno kratkc istorijc televizije, pa i na ovom takmičenju mimo nagrađenih ostvarenja, tražiče uzrokc u konkrctnom sticaju okolnosti, a rešenja u daljim raspravama, otvaranju novih prostora za kreaciju, a i za debatu. Šta očekujemo od rcditelja u trenutku kada odlučimo da posredstvom televizije čujcmo i vidimo izvođenje jednog koncertantnog muzičkog dela iz oblasti solističke, kamerne ili orkestarske muzike. Što se slušanja tiče - stvar je jasna: želimo što autentičniji zvučni utisak izvođenja, maksimalnu transmisiju izvođačke kreacije umetnika a time i pun umetnički doživljaj izvedenog dela. U pogledu onoga što želimo da vidimo ambicije su nam verovatno različite; neko bi želeo da dobro vidi i detaljno razgleda izvođača ili izvođače za šta u koncertnoj dvorani nema takvih mogućnosti, пеко bi želeo da se oseti prisutnim u dvorani ili studiju u kome se izvođenje snima, neko bi želeo slobodnije vizuelne asocijacije na muzičku sadržinu koja se prezentira, a neko ne bi želeo ništa već bi se zadovoljio slušanjem muzike zatvorenih očiju kao što to čini uz gramofon, magnetofon ili radio. Reditelj treba da ima u vidu sve ove, a možda još i niz drugih želja i da se na startu odluči: hoće li se truditi da svojim radom ne smeta gledaocu da doživi izvođenje muzičkog dela, ili da mu svojom maštom pomogne da delo jače i još snažnije doživi. U prvom slučaju niko mu neče ništa zameriti, ali če njegov rad proči uglavnom nezapažen, a u drugom ili će doživeti ovacije ili debakl. Ovacije će doživeti ako njegove imaginacije budu u skladu sa sadržinom muzičkog dela koje prezentira ili sa stvaralačkim zanosom izvođača, a debakl ako mu mašta krene u drugom pravcu, slika dođe u sukob sa onim što slušamo i, naravno, ako ta slika po umetničkoj snazi bude u raskoraku sa nivoom stvaralaštva kompozitora i izvođača. Večina reditelja na ovom takmičenju odlučila se za prvi način rada: ~da ne smetaju”. U tome su manje ili više uspeli, za takav rad su i dobili nagrade, ali su ovakvim opređeljenjem degradirali sebe kao ličnosti, oduzeli sebi mogučnost stvaralačkog čina, sveli svoj rad na odslikavanje objekata pred kamerama uz mehaničku, a ne sadržajnu analizu formaine strukture kompozicija, čvrsto se držeči partiture kao, uglavnom jedinog izvora inspiracije.

172